Свети Сава чудотворац за народ

Свети Сава је за Србе „почетак свих почетака“

Наш Средњи век, до турске инвазије, био је доба велике светлости. Имали смо срећу што му је тон дао велики и свестрани утемељивач, син Немањин – Растко, у монаштву Сава, после смрти канонизован – Свети Сава. Он је за Србе „почетак свих почетака“.

Не можемо за православног монаха и првосвештеника рећи да је био ренесансна личност, јер Ренесансу су, у начелу, византијска религија и цивилизација одбациле, као антропоцентричку визију, определивши се за узвишенију – теоцентричку.Али је свети Сава био изузетна свестрана личност, која је у себи уједињавала разноврсне дарове и тежње.

Имао је смисла за практично, прагматично и организационо, као да је западнјак; а у свему тако успешан – поседовао је и изворну, дубоку веру, битно својство источњачког религијског духа. Вера у загробни живот и служба царству небеском никад нису спутавале ни успоравале његово земаљско посланство. Он је градио испоснице и живео у њима као пустињак; био је озрачен византијским исихазмом, склон „тиховању“; али су та повлачења из света била само припрема и усредсређивање за велико посланство на земљи, где треба створити бар претпоставке за дозивање савршене хармоније, коју религиозни дух доживљава као царство небеско. Тако целовиту и складну личност, која уједињује и мири у себи супротности, нема сваки народ у јутро свог историјског живота. Зато су светосавски поглед на свет, светосавски стил живота и неуморног делања – за Србе спасоносна парадигма, узор за сва времена, особито данас, у ово неизвесно смутно доба.

Почетак свих почетака
Печат Светог Саве

Прагматични визионар – то је био. Али слаба је та реч, недовољно обухватна. Све што је градио за своје доба стварао је и за векове, за вечност: вазда је у светосавском подвизавању присутна, уз непосредну корисност, та дуга, бескрајна духовна и морална перспектива. То и јесте одлика истинског ствараоца, обрасца човека културе. Ногама чврсто на земљи, оличење равнотеже, главом додирује небеса, погледом и мишљу продире у далеку будућност.

Био је све што је српском народу у том часу било неопходно. Држава је постојала, али је тој држави, сазданој од уједињених српских земаља, пре свега Рашке и Зете, а уз њу садашње Херцеговине, требало удахнути дух и душу. Срби су већ били, углавном, крштени, но хришћанска вера још их није дубоко прожела: рвала се са паганством. Уз то, у српским земљама још су је заступали и тумачили странци – грчки епископи и сигурно многи грчки свештеници. Срећом, увелико су постојали словенска литургија и словенско писмо, свете књиге преведене на старословенски језик прилагођаван локалном, српском језику. На то драгоцено ћирило-методијевско наслеђе ослонио се и свети Сава; али се ту није могло зауставити, нити се смело стати: требало је и даље крчити пут. Стога свети Сава мисионари у српском народу као апостол Павле у ондашњем цивилизованом свету, углавном медитеранском; као законодавац Мојсије међу прогнаним Јеврејима.

Црква – духовни темељ државе

Српској држави требало је положити јак духовни темељ, стварајући Српску православну цркву, верну изворној хришћанско-византијској, али самосталну, аутокефалну. Без такве цркве држава није имала сопствени дух. Зато Сава иде у Никеју, код византијског василеуса, прогнаног од Латина, који су заузели и опљачкали Цариград, и код васељенског патријарха: да издејствује самосталност хришћанске цркве у Србији и дефинише српско православље, на незадовољство тада врло угледног архиепископа охридског, чији је ранг у источном хришћанству био завидан. У свим српским земљама новоустоличени архиепископ Сава, са седиштем у Жичи, установљава епархије и именује Србе за епископе. Тиме је ударио темеље Српској православној цркви: организациона структура тада установљена одржала се вековима, у великој мери до нашег доба.

Светом Сави било је јасно да ни најсавршенија организација није све; чак ни храмови које је градио и које су подизали његови Немањићи – нису довољни, нису ни суштина. Најважнији храм, који је најтеже подићи, и који се мора вазда изнова градити – јесте човек. Оплеменити, одуховити, изградити и васпитати српског човека – то је био најтежи задатак пред којим се затекао архипастир српски, свети Сава. Нашао се пред изазовом који је кушао Мојсија и надахњивао апостола Павла: да се српски човек посвети добру постајући имун на зло; да се српски народ преобрази ако не у изабрани, а оно у божји народ, народ високих моралних својстава и дубоке вере, и самим тим готово исто што и изабрани. Ако у томе није успео, довољан је подвиг већ и то што је покушао и оставио аманет наследницима, све до нас, да истим путем ходимо и његово ваљано започето дело не заборављамо. Кад данас, често и олако, зборимо о духовности, знајмо да ње овде нема ако нисмо на оној бразди коју је узорао свети Сава, ако не деламо на оној њиви коју је он обрађивао и засејао.

Свестрани стваралац

Свети Сава је био велики просветитељ, творац српске школе; Свети је био неимар у дословном и у преносном смислу; Свети је био политичар, државник, па и дипломата, кад су нужда и потребе државе то од њега тражиле да буде, а онда је био сугестиван, мудар, пред опаким непријатељем – и лукав. Свети је био законодавац, састављач номоканона или крмчије, творац типика за главне српске манастире Студеницу и Хиландар; Свети је био сјајни списатељ, оснивач српске књижевности; Свети није заборављао ни болнице, па слови и као утемељач медицине и бриге о физичком здрављу сународника и сабраће монаха; Свети је био за народ чудотворац: што год би дотакао – позлатио би. Ако би о камен, у љутом, безводном кршу, ударио штапом, чиста изворска вода би потекла.

У народном веровању и маштању, свети Сава је општио са свим тајанствима природе, владао зверима, господарио флором; речју, био свети човек, подвижник, стваралац и чудотворац, и због свега што је био и чинио – раван апостолима.

Модеран у свом веку

У своме веку био је модеран човек, смели предводник и претеча. Доводио је у Србију искусне неимаре и велике живописце. Неуморни путешественик, обилазио је свет широко отворених очију; странствујући је учио, у векове гледао, и у Србију пресађивао искуства, у то доба, најнапреднијих. И у том смислу живот и дело светога Саве представљају парадигму за народ из којега је потекао, узор за опонашање. Где год да је боравио – с њим је вазда био српски дух; а кад би се у Србију вратио, он би је оплемењивао и богатио туђим искуствима и знањима, која је пресађивао у српско тле и у српско душе, поимајући њихову универзалну вредност. Зато и наше среднјовековне фреске имају универзални значај. Тај тон, у коме су у сазвучју национално и универзално, дао је на самом почетку српској култури.

Суштина православља

У нас се често и са разлогом велича светосавље; наша црква се вазда надахњује светосавским духом. Међутим, у том погледу као и да постоји један мали али суштаствени неспоразум, једно нехотично мимоилажење наших савремених духовника са светим Савом на кога се, искрено и побожно, позивају. Али као да се заборавља да: светосавско начело не подноси мировање, заостајање, зачауреност, тапкање у месту; светосавска вера није нимало слична устајалој води или мртвој бари. Начело Светога је управо супротно: кретање, напредак и обнова, тражење новог, опредељивање за модерно. Његова вера је као бујан извор, незауставни ток и жива река, вазда свежа и непрестано нова, јер се суочава са животом који је такође свагда нов и непоновљив.

За оне којима је стало до суштине светосавља – нема мира ни починка; постоји само неуморна, колико духовна и морална толико и конкретна, стваралачка акција, у којој се обнављају вера, подмлађују животне снаге, творе нове вредности, уз поштовање и чување старих, наслеђених. Држати се светосавског начела – не значи робовати прошлости; а ако се, ипак, враћамо у прошлост, то је само надахнућа ради; то је посета и поклоњење учитељици живота – историји, која ће нас подсетити и опоменути да се у нашем времену понашамо онако смело како је свети Сава то чинио у свом веку. Поштујући традицију, дужни смо да је схватимо само као темељ на коме градимо нова, модерна здања, у складу са искуствима прохујалих столећа, али и хоризонтом очекивања нашега доба.

Византијска уметност

Сигурно је византијско неимарство за нас драгоцени узор; али данас градити цркве у дословно истом стилу доказ је стваралачке немоћи. Нека дух Византије остане присутан, нека нас он надахњује, али да стварамо нова дела, у којима ће се тај дух творачки потврдити и заблистати преображен, као новорођена лепота, као културни, уметнички, интелектуални подвиг, плод савремене духовности, чији су корени дубоки и извори бујни. Светосавско начело није, дакле, пасивно и јалово опонашање, него слободно стварање нових вредности – духовних, неимарских, уметничких и мисаоних. Није ли бесмислено данас копирати древне фреске? То ни наши преци, после великих сеоба Србаља под два патријарха Арсенија, нису чинили, него су имали смелости да потраже нове путеве у градитељству и у уметности, не заборављајући при томе српско-византијско предање, које су уклапали у нову симбиозу, наметнуту им новим временом и новим околностима. И зато смо се одржали у среднјој Европи, с којом смо се храбро и самосвесно носили, опирући се њеним насиљима, а примајући њене аутентичне вредности. Па тако смо се понашали и у Среднјем веку: и кад смо ратовали са Византијом, присвајали смо њену веру, пресађивали њену културу, надахњивали се њеном уметношћу, а одбацивали да се потчинимо освајачким жељама те још моћне империје! Та парадигма, оличење равнотеже и мудрости, стварана од светосавских времена и током немањићке повести – спасоносна је и, за нас, вазда узорита.

И данас градимо храмове, али као да смо изгубили светосавску уравнотежену смелост да се суочавамо са изазовима нових времена. Чини се да завлачимо главу у песак да не чујемо и не видимо зов епохе! А расејали смо се, трагично, на свим континентима. Сигурно је да нове цркве које градимо треба да одишу нашим духом и сведоче о нашој традицији, али не и да се супротстављају духу и очекивањима ове бурне епохе. Мора и треба да се огледа у њима наше порекло и наше драгоцено наслеђе, али и наша способност да градимо нове вредности, кадре да опште и са традицијом, и са савременошћу, и са временима будућим.

Потребни нови узори

Очигледно су нам потребни нови узори. Њих је дужна да ствара матица и, особито, престони град свих Срба. У њему су два нова недовршена храма: црква Светог Марка, још неживописана, и Светосавски храм. Та два велика храма не могу се осликати копијама, сведочећи тиме о немоћи савремених поколења. „Свети Марко“ као да се нуди да буде захвалан простор генералне пробе за „Светог Саву“. У њему треба да се пречисти стил наше епохе – нововизантијски, нови српскоправославни стил, који неће бити негација византијско-српске класике, али мора да буде њена обнова, препород и преображење. Другим речима, треба дејствовати као да нас свети Сава посматра, охрабрује и надахњује: стварајмо вазда у његовом духу, али не као у његовом веку, који је дубока, предубока и непоновљива прошлост!

То би могло да се односи и на православно појање. Дирљиви су враћање у Среднји век и побожни напори да се савлада византијско црквено певање; али ако би та тежња постала искључива, као свака искључивост не би била добродошла. Визанстијско појање може бити једно од драгоцених искустава, наслеђе према којем се односимо с поштовањем и љубављу. Одавно већ постоји полифонија, тако да монотоно једногласно појање може да се негује само као кратки излет у правремена, радознали додир с превазиђеним, а ипак драгим, какве су све лепе неповратне успомене.

Појање у цркви

Ми имамо своје, карловачко, пјеније! Имамо и завидну хорску музику, Стевана Мокрањца пре свега, али и Корнелија Станковића, и Јосифа Маринковића, и Марка Тајчевића, и…и… Уз значајан грчки утицај, постоји и драгоцени руски. А најбитнија је наша обавеза да и црквеној музици приступамо са стваралачким жељама.

Има композитора који су се одважили и на тај подвиг: да уједине предање са модерним тежњама, уз ослонац не народни мелос, како су то чинили, у нас, Мокрањац, а код Руса Чајковски и Рахмањинов. И кад сублимирају родне звуке, стваране од народа, ови уметници се потврђују као модерни у свом времену. Код нас је данас такав Светислав Божић, аутор Свеноћног бденија, као и низа других композиција прожетих дубоком и стваралачком побожношћу, која доказује да се може остати веран традицији, а бити у сазвучју са савременошћу и најновијим уметничким тежњама.

Језик литургије

У доба светог Саве старословенски језик, у српској редакцији, био је близак и лако разумљив српском народу. Данас је црквенословенски језик, ма колико леп, све мање разумљив. У међувремену је саздан нови књижевни српски, на темељима народних говора. Црквенословенски се може учити и неговати као наш класични, али не више живи језик, према коме смо ми не мало сентиментални. Литургијски текстови су само делимично преведени на савремени српски: обављен је лакши део посла, преведена су литургијска јектенија, тако да многи свештеници служе на српском. Преостао је тежи и већи део посла, јер духовно песме, химне, стихире, тропаре, кондаке није довољно превести, него текстове, који превођењем губе уобичајени ритам, ускладити са црквеним појањем. За нови језик, савремени, неопходно је, изгледа, и ново певање, прилагођено том језику и његовом ритму. То је велики стваралачки изазов не само за језичке стручњаке него и за музикологе, композиторе. И тај подвиг се може остварити само захваљујући светосавском духу, у ком су надахнуће и путокази, моћ спајања традиционалног и новог.

Светосавско начело, премда древно, уствари је актуелније него икад. У њему је светлост за ово доба не за будућа времена. У страшној непогоди, која нас са свих страна угрожава, светосавско начело је наш поуздани ослонац, наша спасоносна бусола: да не залутамо, да из смутног времена пронађемо излаз. А излаз постоји, свагда постоји, само га људи често не виде. Но ко тражи – наћи ће. Ко верује – биће спасен; јер ко куца – отвориће му се.

И најзад, искушење, слабост, грех, који нас прате, као зла коб, још од светосавскога доба: раскол, склоност ка свађама и деобама! Њихова жртва био је, на жалост нашу и огромну моралну штету српску , и култ светог Саве. Проживели смо, а здрави и дуговеки су и наџивели, то „време зла“ које беше и доба „истеривање Бога“. Срећом у несрећи, имали смо врсне и савесне списатеље који су и то описали и во вјек и вјеков уклесали у нашу повест: да се стидимо, да памтимо и не поновимо! Заједно са Богом истериван је из свести Срба и свети Сава: било је то сакаћење нашега духа и пропаст морала. Међутим, дух не би доживео тај пад да је био крепак, да није већ био морално ослабљен, умртвљен извесним јаловим традиционализмом, који је, у суштини, гушио плодотворну традицију, кочио духовни развој, пустошио, у незнању и нехотично, и кад му то уопште није била намера, пустошио поља вере и наде, препуштајући не мале просторе нечистим силама да нам оне кроје историјску судбину.

Зато тврдимо да су корени зла, које нас уништава, дубоки, предубоки; и да је комунизам био само крајњи исход, током дуге историје, нагомиланих сагрешења. Зар се не сукобише тешко и Немањини синови, деца светог Симеона Мироточивога, а Савина два старија брата: Вукан, зетски владар, и Стефан, првовенчани краљ свесрпски. Угрозише дело очево, јединство државе и вере, што странци одмах искористише, онда као и данас. Само смо, у оно време, имали препаметног Саву Немањића, најмлађег, али најмудријег од тројице браће. Имали смо спасиоца разједињеног Српства, који је кренуо из Хиландара у отачаство, носећи мошти свога родитеља да га сахрани у задужбини Студеници пошто над тим светим моштима измири завађену браћу. Чим су сазнали да им се приближава отац, светитељ Симеон Мироточиви, ктитор Студенице и Хиландара, и најмлађи, али морално најутицајнији и најауторитативнији брат светогорски црноризац, страсти су се стишале, мук је настао, борбе престале; и већ у дивној долини Ибра, где је  по предању Сава са светим моштима и монашком светогорском пратњом застао да предахне, као да је склопљен „полумир“ између завађене браће која су ту очекивала, са Студеничанима и другим монасима, свога упокојеног оца и ктитора: тако се и данас то место у Долини јоргована зове – Полумир. А у једном од студеничких параклиса, у јужној капели, с десне стране кад се уђе у Радослављеву припрату, живописом је представљено житије Стефана Немање, па и свечани призор у самој царској лаври, око пренесених моштију светог Симеона Мироточивога, чији су посмртни остаци окружени наследницима, које је измирио Сава, и осталим достојанственицима.

Ко данас да нас измири? Ко да стиша страсти и укроти деобе? Ко да спасе Српство од нечистих разједињујућих сила? Ко да опомене све нас да се не свађамо над амбисом; ко да упозори посебно оне из Немањиног и Савиног завичаја, да не заборављамо ко смо и шта смо, да нисмо два народа већ један, и да нам је дужност да негујемо узајамну љубав и јединство свих српских земаља како су то чинили Стефан Немања, рођен у Рибници, данашњој Подгорици, и свети Сава, који је Херцеговину и Босну, и не мање Црну Гору, доживљавао као свој завичај, дедовину, делове свеколиког јединственог Српства? Благо речено: непристојно је све то заборављати, а злодело – јасну историју замућивати и поништавати. Ко сад да нас врати исконској истини, чистој вери и оном узвишеном моралу, које је уграђивао у своје савременике свети Сава, желећи да Србе уздигне међу, сухом и срцем, најплеменитије народе? Ко?- а свак нек у себи потражи одговор. Ипак бих га зачео: носећи у свести, као и толика поколења наших предака, светосавске завете и бесмртни дух тог нашег „почетка свих почетака“ – свак од нас је позван, и дужан, да се понаша и да дејствује онако како би му први српски светитељ саветовао. Светосавско начело је у нама – то значи вера, нада и љубав су у нама; то значи свесрпско јединство је дубоко у нама. У том знаку ми не можемо, ми не смемо да не победимо, морално!

Аутор: Драган Недељковић
Извор: Наслеђе

Напиши коментар