Србија данас обележава Дан државности


Дан државности Србије је државни празник Србије који се празнује 15. и 16. фебруара, а установљен у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак, као дан сећања на почетак Српске револуције, и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије — Сретењски устав. Овај датум је најбитнији датум у политичком, културном и историјском календару Србије.

Поред тога што је Дан државности, он је и Дан уставности Србије. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Од 2011, у част обележавања Дана државности Србије, симбол града Брисела облачи се шумадијску националну ношњу. Манекен Пис, иначе, има 917 различитих костима, а увек га облачи само једна особа – званична гардероберка.

Бронзана статуа из 18. века висока је 60 цм, а настала је по легенди о дечаку који је спасао Брисел тако што је урином угасио фитиљ који је требало да дигне у ваздух зидине града.

15. фебруар 1804. почео Први српски устанак и почела борба за ослобођење од Турака.

15. фебруар 1835. Скупштина у Крагујевцу донела је Сретењски устав, први устав Србије, један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава свог доба. Њиме је у Србији укинут феудализам (међу првима у Европи) и уједно је представљао најисточнији одблесак Француске револуције.

Први српски устанак


Први српски устанак је, у својој основи, био побуна против тираније, али је прерастао у револуцију с националним, верским и социјалним захтевима – ослобађање народа од турске окупационе власти и феудалних обавеза, ослобађање цркве од притисака исламизације и формирање независне државе окренуте повратку у круг европских народа.

Устанку је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара који је тињао током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне провинције, познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном Селимом Трећим, низом аката (1793–1797) гарантовала извесне олакшице.

Већ 1798. године српска народна војска и малобројне трупе Порте сузбиле су упад јањичара у Србију. Београдски паша хаџи Мустафа гарантовао је поштовање српских права до 1801. године, када су га јањичари свргли и преузели власт.

Уследио је период незапамћених свирепих злочина јањичарских власти према локалном становништву, а упоредо су почеле припреме за устанак против јањичара у два центра – у Ваљевској нахији с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадији с Карађорђем, на челу.

Јањичари су, сазнавши за припреме, у догађајима познатом као сеча кнезова, брутално побили многе виђене Србе, међу њима и Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и хаџи Рувима.

Карађорђе је успео да измакне турској потери и да окупи своје присталице, тако да је, на Сретење, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично прекинута веза са Портом и проглашена независност.

Процес ослобађања и обнављања државности био је сложен и дуготрајан, а окончан је 1878. године када је на Берлинском конгресу Кнежевина Србија призната за независну самосталну државу.

Први српски устав


Први српски устав, познатији као Сретењски, донет је у Крагујевцу 1835. године, а подељен је на 11 глава и 142 члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове и општине.

Сретењски устав је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар,политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у раду на доношењу Хатишерифа у Цариграду.

Овим уставом су кнежева (Милошева) права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине. Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава , кнез Милош је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.

Три године после тога уведен је Турски устав (1838).

Тим највишим правним актом земље, првим у историји Србије, било је све регулисано, од државних симбола, преко места и улоге Државног савета до значаја Скупштине и самог кнеза у новом устројству земље.

Због историјског значаја за српски народ и државу, 15. фебруар је 10. јула 2001. године изабран за Дан државности Србије.

Прошлогодишњи изглед претраживача Гугл поводом Дана државности Србије

Прочитај још: Тренуци када је Србија била већа од Европе