За Путина је наступило најтеже раздобље његове владавине

Фото: AP Photo/RIA Novosti, Alexei Nikolsky, Presidential Press

С каквим ће знаком, плусом или минусом, садашњи председник ући у историју?

Сурковљев чланак, који је изазвао велику буку, углавном критичку, има једну несумњиву предност: постао је каменом баченим у обраслу бару државно-политичке филозофије, заталасавши је, натерао нас да размишљамо о Путиновој историјској улози и што је најважније, о судбини руске државности.

Нема смисла оцењивати чланак, али се не сме занемарити пишчева злонамерност која искривљује смисао написаног. Зашто Сурков повезује трећу државу Русију са Лењином? Одговор је јасан: дошло је до промене у друштвеном систему. Али у том случају, четврта држава је Јељцин. Ако је, међутим, зарад образлагања, Суркову као четврти потребан Путин, онда је он, према необоривој историјској логици, дужан да трећу државу поистовети са Стаљином. У историјским а не властодржачким размерама Путинове сличности треба тражити, не са Лењином, већ само са Стаљином.

А то суштински мења ствар, јер се не ради о политичким, друштвеним или диктаторским подударностима, већ о судбини руске државе.

Дакле, Путин и Стаљин – у смислу њиховог утицаја на историјску Русију.

О Стаљину не треба много причати, све је познато, његова државна делатност у овом случају служи само као полазна тачка. Путин је, као и Стаљин, приграбио све нити управљања земљом само за себе, чак је и чудно да нико није обраћао пажњу на ову запањујућу сличност, а то је изузетно важно за поређења.

Као важне заслуге Путина за државу треба признати спречавање распада Русије, након,  у том смислу, веома опасних деведесетих, окончање чеченског рата и повратак Крима у окриље отаџбине. Узимајући у обзир повећану пажњу коју председник посвећује одбрани, може се рећи да је руска држава, са свим вањским и посебно унутрашњим потешкоћама, данас у стабилном стању.

И у овој тврдњи, нагласак је на „данас“.

А сутрашњица је, не у историјском, него у свакодневном смислу, скривена маглом неизвесности. Многобројна нагађања о преносу власти 2024. године, а с њима и  истицање неких појединаца као наследника, не вреде ни пет пара. И то је због чињенице да до 2024. Путин неће имати довољно угледа у народу да издигне свог кандидата. Иначе, сам Путин никада неће изаћи на изборе, и то не само због уставних ограничења, које је лако отлонити, (Рузвелт). Ако се роди замисао задржавања Путина на власти, тражиће се заобилажење уставних ограничења.

Све ово је, међутим, само неопходно запажање о статусу кво. Најзначајније питање је колико Путин размишља о будућој судбини руске државе. Не о власти, не о друштвеном уређењу, већ о судбини државе. Питање се може уобличити и другачије: да ли он за то има времена, одговарајући тим сарадника и, пре свега, дубоко лично схватање највеће важности овог проблема, управо сада, када, због многих вештачких и природних узрока, неизбежно наступа „јесен патријарха“ (Путин ће 2024. Године имати 72 године – прим.прев.)?

У том смислу, поучан је пример Стаљина, који је створио наизглед неуништиву машинерију државне управе. Нажалост, већ три године после његове смрти, систем који је изградио пропао је, а Хрушчовљева Русија, са светским вапајима за изградњу комунизма, поплочала је пут пропасти СССР-а. О томе је много писано али без напомене да су то судбине вођа који су држали све конце власти.

Али сада је светска и домаћа ситуација другачија и држава је у другачијем стању. За развој догађаја, за који је после Стаљина требало тридесет година, сада је довољно и неколико година, јер има довољно оних који ће помоћи да се убрза распад.

Размишља ли Путин о овоме? Шта ради да ојача државу не само данас, већ и у будућности? У историјском времену, када се не рачунају најмоћнија оружја, СССР се распао без напада извана. У међувремену, већ је јасно да је у Русији започет тихи и скривени грађански рат, између народа и елите. Не власти, већ управо елите. Његов се хук и раније чуо, али је почетак озваничила пензиона реформа, која није била народу емоционално ублажена увођењем прогресивног пореза на приходе (опорезивање богатих – прим.прев.). За народ, то је била вапијућа неправда. Народ је навикао да размишља једноставно: ако је тешко, онда је тешко свима, макар и на различите начине!

И у вези с тим, треба рећи да теза о дубоко укорењеном народу, коју је увео Сурков, уопште није тако смешна као што се некима чини. Али то мора бити правилно схваћено. Дубоко укорењен народ, то није део становништва из унутрашњости или из престонице. Ово није политизовано, нити народно руско самопоимање, које се првенствено заснива на праведности. Тај укорењен народ живи у сваком од нас. Он је тај који је објавио рат за праведност елити, коју је баш брига за сопствени углед у народу – довољно је сетити се бесрамних изјава и хвалисања јавности о богатству вођа елите и њихових свита. Грађански рат, иако није званично проглашен, представља огромну опасност за државу.

За сада, Путин лично зауставља ову претњу. Међутим, након пљуска за народ ограничавајућих законских „мера“ и, по народном схватању, сумњивих наименовања чиновника, после марта 2018. године, поверење и подршка председнику су кренули низбрдо без изгледа за враћање на горе. Многи се већ питају: колико ће још дуго бити подршке и поверења?

Данас је на дневном реду питање историјске репутације Путина, о којој се није ни разговарало након Крима. У ком својству, са којим знаком ће Путин ући у руску историју? Председник који је повратио Крим? Председник развоја или стагнације? И одједном – председник који је изазвао грађански рат за правду између народа и елите?

Али историјска судбина Путина није главно питање. Главно питање је судбина руске државности, која у великој мери зависи од тренутног деловања председника.

А шта дању или макар ноћу („Ноћна лига“ хокеја), ради председник? Потпуно је уроњен у бриге данашњег дана; уместо председника владе председава састанцима економских министарстава и одељења, балансирајући интересе разних елитних кланова који су процветали последњих година. Нема јавних акција везаних за јачање државе за будућност – управо оно што је Сурков измислио. Последња таква акција је била пре шест година, када је Путин на састанку клуба „Валдај“ одржао говор о трагању за руским идентитетом без којег држава не може да опстане.

А све у свему, то је питање будуће судбине руске државности која би сада требала постати приоритет за Владимира Путина. Јер ће, највероватније, после његовог одласка Кремљ изнајмити или елитни учесници погрома деведесетих (Чубајс је још увек у послу), или њихови наследници. Тада ће постати немогуће избећи озбиљне грађанске сукобе. (Иначе, медији често истичу, да се у различитим областима живота, све јаче, осећа загушљиви смог деведесетих). Године 2011, на вихору демонстрација белих ленти (који су после, по љиховом мишљењу намештених избора за Думу, тражили поштене изборе – прим.прев.), Путин се обратио радницима из Нижњег Тагила за подршку. Данас, судећи према истраживањима јавног мњења, Путин се може ослонити само на преторијанску гарду Золотова (заповедник Националне гарде, слично Жандармерији код нас, а и вајда од њих је слична – прим.прев.), а након Путиновог одласка, ни она неће помоћи.

С правом смо веровали да су прве године Путиновог председниковања, када се он носио са “седам банкара” (погледати опширнију напомену испод чланка – прим. прев.), наслеђем Јељцинових времена, биле најтеже за Владимира Владимировича. Али живот и историја показују да најтеже и најодговорније године за Путина наступају управо сада. Народ све јасније спознаје себе, своје потребе и у дубини своје душе осећа да издаја елите може угрозити саму руску државу. Он не верује елити са страним држављанством и имовином у иностарнству. А управо од данашњег Путина зависи сутрашња судбина државе. Како догађаји и социологија показују, напетост у друштву нараста.

Народ се замислио. А то је увек опасно.

Напомена преводиоца: Мисли се на богаташе који су Јељцину обезбедили победу на изборима 1996 године и у то  време контролисали више од 50% руске економије. Било их је девет главних: Борис Березовски, Михаил Ходорковски, Михаил Фридман, Пјотр Авен, Владимир Гусински, Владимир Потањин, Александар Смоленски, Владимир Виноградов и Виталиј Малкин.

Претходно од истог преводиоца:  Владимир Жириновски: Поводом чланка Владислава Суркова „Дуговечна Путинова држава“

Аутор: Анатолиј Салуцки
Извор: Новости дня: Для Путина наступил самый сложный период правления – Свободная Пресса – Новости сегодня
За Ћирилизовано превео: Драган Вукојевић 

Напиши коментар