Кнез Арсен Карађорђевић – човек од којег је бежало тане

Прича о унуку вожда Карађорђа који је читав живот пркосио смрти. Имао је више од 40 двобоја, а повод су најчешће биле петроградске даме.


Почетак лета 1890. У освит зоре, на пропланку, на ивици једног од многобројних шумарака Царског села, неколико километара даље од летњег дворца Романових, окупља се група официра. Најстарији међу њима покушава још једном да убеди двојицу, до синоћ великих пријатеља, да одустану од двобоја. Вече пре тога, на балу код кнеза Феликса Феликсовича Јусупова, севнуле су тешке речи између припадника Каваљергардијског пука њеног величанства господарице и императорке Марије Фјодоровне – ко ће од њих отворити бал са седамнаестогодишњом кнегињом Аурором Демидов, једном од најбогатијих удавача и најлепших жена Петрограда.

И ето их, један наспрам другог, са упереним пиштољима: кнез Арсен Карађорђевић, син кнеза Александра који је владао Србијом шеснаест година, ликом и немирним духом најсличнији деди, вожду Карађорђу, и барон Карл Густав Манерхајм, потомак Немаца који су се населили у Русију и који су племићку титулу добили крајем 17. века од шведских владара. Барон пуца први и промашује, а само неколико секунди доцније бива рањен.

Њихови животни и ратни путеви укрштаће се на раскршћу два века, пре и после двобоја. Обојица ће постати генерали руске војске и миљеници цара Николаја Другог. Арсен је у руску престоницу стигао три године раније, 1887, oвенчан славом искусног, неустрашивог, “лудачки храброг” ратника, авантуристе и мегданџије, вичног свим врстама оружја. То му је отворило врата отмених петроградских салона. Стасит, леп и наочит, брзо је стекао углед у највишим аристократским и елитним круговима руске престонице.

Легенда о Арсену као победнику у многобројним двобојима раширила се по свим виђенијим и значајнијим европским салонима. Шапутало се да српски кнез није хтео да усмрти пријатеља барона Манерхајма, већ га је само ранио, стављајући му до знања да је Аурора “његова и Божја”.

Причало се да је имао више од 40 двобоја, наводно је убио петнаестак противника, исто толико их је ранио, а седам окршаја се завршило “нерешено”. Повод за излазак на мегдан најчешће су биле петроградске даме. Постао је омиљена тема жуте штампе (и онда је постојала). Из пера Лудвига Пецла, бечког салонског поете, настала је и песма о двобоју са Манерхајмом: “Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда… Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.” А лондонски лист “Дејли лидер” објавио је 1895. године да је у двобоју сабљама ранио Пола Долфуса, новинара који је провокативно писао о њему. Ни много година касније, чувени Мирослав Крлежа није могао да одоли а да не напише нешто о кнезу Арсену. Описао га је као “брахијалну силу од које бежи тане”.

И две године пошто су због ње потегнути пиштољи, Арсен је успео да сломи срце Аурори Демидовој. Венчали су се 1. маја 1892. године у Кијеву. Ова лепотица је потицала из чувене породице Демидов. Била је ћерка кијевског гувернера Павла Павловича Демидова и Јелене Петровне, принцезе Трубецк. Кнежеви Трубецки, били су потомци угарског краља Беле Другог Слепог и српског жупана Уроша. Демидови су поседовали фабрике оружја, руднике гвожђа, злата…

нез Арсен у униформи козачког атамана / Кнегиња Аурора Демидова

Одважни Србин и пребогата лепотица 27. априла 1893. године добили су сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Али брачна срећа није дуго трајала. Две године касније се разводе, а Павла дају на чување стрицу, кнезу Петру, будућем српском краљу, који је тада живео у Женеви. Аурора ће се у Ђенови, у новембру 1897. године, преудати за Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Умрла је седам година касније, у својој тридесет и првој години.

Кнез Арсен Карађорђевић родио се 16. априла 1859. године у Темишвару, као најмлађе, десето дете, тада већ бившег српског кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде, унуке војводе Јакова Ненадовића. Основну школу завршио је у Темишвару. Отац га потом шаље у Париз где је завршио лицеј “Луј Велики”, престижну средњу школу, основану 1563.

После завршеног лицеја у њему се буди немирни и пустоловни дух. Прорадиле су крв и природа деде Карађорђа. У француску Легију странаца улази 1881. године. Као подофицир и командир вода у Другом и Трећем батаљону Легије, учествовао је у Француско-кинеском рату 1883-1885, у Вијетнаму. Истицао се храброшћу и хладнокрвним командовањем. Више пута је рањаван. Потом одлази у Алжир 1884, где су легионарске трупе угушиле један од устанака Алжираца.

Карађорђевићи на Цетињу (Арсен горе десно) / Фото Архива Борба

После путешествија са легионарима по Азији и Африци, вратио се у Европу и крајем 1887. године ступио у руску службу. У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета, коњичког потпоручника. Тачно годину дана касније, захваљујући искуству стеченом у Легији странаца, али и свом племићком пореклу, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук “њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”.

Александар разбаштинио синове

О Ђорђу, три године млађем брату кнеза Арсена, а 12 од краља Петра Првог Карађорђевића, шира јавност готово да ништа не зна. Једини веродостојан траг о њему оставио је кнез Павле у својој преписци са Костом Ст. Павловићем. Из овог писма се види да је Павле тек 1970. године, у архиви свог оца пронашао документ да је Ђорђе завршио престижну француску Војну академију Сен-Сир. “Он је био, изгледа, најспособнији од синова кнеза Александра и њему је отац оставио скоро целокупно имање, јер је био незадовољан Петром и Арсеном. Чудном судбином, кад је Ђорђе умро 1888. од галопирајуће туберкулозе у Црној Гори, оставио је своје имање мом оцу” – пише кнез Павле.

Непосредно након избијања руско-јапанског рата, пријавио се као добровољац у Први нерчински козачки пук генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка. Престонички дневни листови често пишу о његовим ратним подвизима и ванредним унапређењима за исказану храброст, најпре у потпуковника, а потом и у пуковника. Лично од цара Николаја Другог бива награђен највишим ратним одликовањем царске Русије, Златном Георгијевском сабљом са брилијантима и натписом “За храброст”.

После Мајског преврата и крунисања његовог старијиг брата за краља добија “отпуст из руског поданства”, и постаје држављанин Србије у коју први пут долази 1906. године. У тајну организацију “Уједињење или смрт!”, приступа 1911. “ради одбране и уједињења угроженог Србства”. Уочи балканских ратова, кнез Арсен је унапређен у чин дивизијског генерала Српске војске и постављен је за команданта Коњичке дивизије којом је командовао у Првом и Другом балканском рату. Коњичка дивизија, под његовом командом имала је кључну улогу у пресудним биткама код Куманова, Битоља и на Брегалници.

У предвечерје Великог рата, напушта Србију и поново одлази у Русију, где га лично прима цар Николај Други Романов, унапређује га у чин руског генерал-мајора и поверава му команду над Другом коњичком бригадом, која је извојевала важне победе на фронту код Риге и Варшаве.

По избијању Октобарске револуције, бољшевици у Петрограду су ухапсили кнеза Арсена. Судио му је “Совјетски суд грађана и војника”, а ослобођен је на интервенцију страних дипломата. Напустио је Русију заувек и трајно се настанио у Паризу.

У Србију је долазио само два пута. Први пут када је уз принца Алберта, као изасланика британског краља Џорџа Петог, био други кум на венчању свога синовца, краља Срба, Хрвата и Словенаца Александра Првог Карађорђевића. Други пут је дошао у октобру 1934, после Марсељског атентата, да синовца испрати на вечни починак.

Преминуо је у Паризу, 19. октобра 1938. године, у 79. години. Његови посмртни остаци пренети су у земљу и сахрањени у задужбини краља Петра Првог, у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу. Његову сахрану војна штампа је овако описала:

“Оно тмурно и облачно небо из кога је промицала ситна и хладна киша у данима Кумановске битке, у тим истим данима после 26 година, испратила је кнеза на последњем путу за Опленац – вечно боравиште славних Карађорђевића, побуђујући у старим коњаницима успомене на најславније дане из прошлости. За то време почасни плотун извршила је иста коњичка батерија са Куманова, објављујући прелазак у вечност једног скромног кнеза, али див-јунака.”

Велики заводник, француски легионар, српски и руски генерал, који је војевао од Вијетнама до Африке и Пацифика, од Балкана до Варшаве, и читав живот пркосио смрти, у рову или у двобоју, био је и остао најодликованији српски официр свих времена.

Аутор: Иван Миладиновић
Извор: Новости

Напиши коментар