Мило Ломпар: Нема разлике у политици власти и опозиције

Проф. др Мило Ломпар

Циљ промена власти а не промена политике, јер је у обе конфигурације – и владајуће и опозиционе – видљиво присуство западног (америчког) чиниоца: челичну песницу власти, коју оличавају јавне увреде, треба да сакрије плишана рукавица, која ће тајно онемогућавати непожељне учеснике и теме.

Проф. др Мило Ломпар је истакнути српски интелектуалац, историчар књижевности, филозоф и председник Задужбине Милоша Црњанског. На Филолошком факултету у Београду предаје предмете Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историја Срба. Био је генерални директор Политике а.д. у периоду 2005-2006. године и аутор је бројних књига о култури и историји српског народа, међу којима је и култно дело Дух самопорицања. Непосредни повод за овај писани интервју била је актуелна политичка ситуација у земљи.

Преносимо део опширнијег интервјуа који је г. Ломпар дао за Нови Стандард, прецизније део који се односи на тренутни политички тренутак који је прокоментарисао осврћући се на  политичку опозицију у Србији.

Како тумачите феномен све већег утицаја глумачких кругова на политички живот у Србији? Сматрате ли да је то само одјек једног глобалног феномена, будући да су и у САД глумци на првој линији фронта у политичкој борби са тамошњим председником, или ипак код нас постоји нека локална специфичност, посебно јер су глумци имали велику улогу и у протестима против Милошевића и чак након његовог пада добијали министарске функције?

 То је последица епохалног премештања јавног фокуса са речи на слику: глумци, као протагонисти слике, симпатије које изазивају преносе на политичко мишљење које заступају. То се односи и на глумце који воде политичке протесте и на оне који подржавају власт. Треба – као и када је реч о другим професијама – разликовати њихову јавну употребу од њиховог заната. У јавној употреби, они могу бити прихваћени или оспоравани. У њиховом занату има много уметника чији живот није ни славан ни имућан и који су прави поклоници и страсници једне тешке вештине.  У политичком мишљењу не би требало да буду привилеговани. Човек чије име – одлуком власти – носи један авион националне компаније, Мики Манојловић, изјавио је да не би био ожалошћен ако Косово и Метохија буду и међународноправно одвојени од Србије. Он је, дакле, отписао хиљаде људи који тамо живе и за које такав исход може значити сеобу са сопствених поседа. Он је себи дао за право да се тако понаша. То свакако припада његовој слободи. Али, слободи припада и много тога још на шта његова мудрост и не помишља.

Познато је да сте оштар критичар актуелне власти. Међутим, већина националних интелектуалаца који деле ваш политички став ипак није пристала да потпише професорске петиције које круже последњих дана. Да ли сте добили позив да потпишете неки од професорских прогласа и, уколико нисте, како бисте поступили да се то догодило?Такође, које је ваше мишљење о актуелним протестима? Мислите ли да они у крајњој консеквенци стимулишу актуелно руководство да води суверенистичку политику или га можда гурају ка политици испуњавања страних налога?

 У току је процес у којем се кристализују сукобљене формације и свако неприклањање већ створеним правцима кретања доноси ризик погрешног разумевања. Када сам – још 2012. године – јавно критиковао ову власт, њени данашњи оспораватељи – попут Весне Пешић – видели су у њеним носиоцима – Черчила и Де Гола. Не критикујем ову власт зато што од ње нешто очекујем или зато што очекујем нешто од њених наследника него зато што се не слажем са њиховом политиком: као што се јавно нисам слагао ни са политиком њихових претходника.

Нисам добио позив да потпишем петицију о којој је реч. Будући да сам јединипрофесор Филолошког факултета који се јавно бунио због програмиране и тајно организоване посете генералног секретара НАТО-а Филолошком факултету, која је представљала пропаганду у корист ове злочиначке организације, пропаганду коју је вршио актуелни режим а спровео актуелни декански колегијум, спреман сам да будем и једини професор који не би потписао ову петицију.

Актуелни протести су демократски и оправдани. Премда не дотичу постојање Соње Лихт и Александра Сороша на барикадама власти: зар је могуће да је Соња Лихт против демократије? Недавно је Весна Пешић оне који се противе одвајању Косова и Метохије назвала горим од председника Србије и – моронима. Како протестовати заједно са онима који вас сматрају мороном, осим ако не желите да потврдите њихово мишљење да сте стварно морон?

Власт се с правом оспорава са цивилизацијског становишта, јер је она уназадила многе видове друштва: медијски, културни, безбедносни, законски. Али, коалициона власт Војислава Коштунице је задовољавала све цивилизацијске стандарде, па је у пропаганди ДС-а бесомучно сатанизована 2008. године, јер је њена политичка агенда – противљење одвајању Косова и Метохије – била неприхватљива за западне (америчке) чиниоце. Зар садашњи председнички ауторитаризам није на апсолутни степен подигнути председнички ауторитаризам Бориса Тадића који је – са балкона ДС-а – претио да се влада не сме формирати мимо његове странке, иако она нема парламентарну већину, и дражио распомамљену масу обећањем да Коштуница неће бити премијер? Зар садашња скупштинска диктатура није само на апсолутни степен подигнуто понашање Гордане Чомић као председавајућег Скупштине Србије између 2008. и 2012. године? Итд.

Има истине у марксистичком подсећању да квантитет даје нови квалитет, па је садашње стање свакако горе од претходног, јер је процес велеиздаје поодмакао, па се ауторитаризам и не-демократско понашање морају појачавати да би он био довршен. Ту имамо парадокс: највећи противници „петооктобарске републике” истовремено су најфанатичнији приврженици политике српског председника који остварује неке од најрадикалнијих идеја петооктобарског света: зар председник владе – његовом вољом а не политичком нуждом – није особа мањинске и не-традиционалне сексуалне оријентације и дугогодишњи службеник невладиног сектора? Колико је таквих председника владе у Европи?

Но, нисам опазио да је на протестима присутна свест о одговорности оних који су утирали пут СНС-у. Уместо свести о кривици и одговорности, пада кључна реч – морони. Нико се није јавно супротставио нашој легендарној мисионарки и стао на страну људи које она дискриминише. То значи да су цивилизацијски стандарди само рационализовање дубљих и политичких разлога. Отуд следи да је циљ промена власти а не промена политике, јер је у обе конфигурације – и владајуће и опозиционе – видљиво присуство западног (америчког) чиниоца: челичну песницу власти, коју оличавају јавне увреде, треба да сакрије плишана рукавица, која ће тајно онемогућавати непожељне учеснике и теме. Демократија – као и диктатура, комунизам, Молох или богови подземља – тражи и проналази потребне жртве.

Аутор Александар Вујовић
Извор: Нови Стандард

  • 36
    Shares

Напиши коментар