Народне новине пре 120 година као да су описивале данашње време

Народне новине излазиле су на дневном нивоу од августа 1900. године до јануара 1901. године. Биле су забрањиване због прилично слободоумних политичких ставова у то време. Лист се бавио спољном и унутрашњом политиком, финансијама, народним интересима и забавом.

Власник новина био је Благоје Недић, а главни уредник Сава М. Шибалић. У наставку вам преносимо текст из овог листа који је објављен у његовом другом броју, 21. августа 1900. године.

Народне новине, Београд, 21. август 1900.

Политичко васпитање народа

„‘Ко не гледа на прошлост, неће имати разлога да утеху очекује у будућности’. Значи: из прошлости ваља да црпемо упутства за живот и да се користимо оним што нам она казују, иначе ћемо лутати до последњег дана и наш будући живот, наш подмладак, оно на чему ће Србија остати, неће бити ништа боље но што су садашњи наши нараштаји.

Наша држава је скроз своја многобројна министарства готово свих могућних политичких боја и свих могућних и немогућних смеса и комбинација, за читав овај низ од тридесет година, лутала са појединим теоријама, већином у свем другом свету преживелим и избаченим; и поред свих нада озбиљнијих људи, она није погодила онај колосек којим јој ваља ићи.

Није ни мало претерано то што кажемо, и ако их доста има који се заваравају смишљајући лепе обмане.

То што данас има ова наша лепа земља близу 400 милијуна динара дуга; што има три странке изигране и онемогућене, што место 1000 има 3000 чиновника; што су шпекуланти и неваљалци били успели да заваде народ међу собом, да раздвоје Краља од народа; што се државна служба већ одавно сматра као добра награда рођацима и пријатељима; што сељаку пуца грбина под разноврсним дажбинама и теретима; што се витлало са школом као и са полицијом; што се хајдуковало и у сред вароши као и у шуми; што се између државног и свога није више правила разлика; што је многи подивљао, отуђио се од примерних и стародревних српских обичаја, што зеленашке радње, велике и мале, цветају, а народ из године у годину голији и босији; што се из јавног живота морадоше повући озбиљни и искрени људи уступивши места пеливанима и простим варалицама; што наша штампа постаде по чистоти начела обична дроња, а по моралу обична дроља, и што се за подуже време учини као да је Србија заборавила на своју улогу Српскога Пијемонта – то и сила других ствари само су ужасни докази о бруталној неспособности оних генерација, које земљу до овога јада доведоше.

Зар није и сувише очито да се у томе хаосу од непоштења, насиља, пркоса и беса није ова држава сећала, нити икаквог труда уложила да политички васпита народ, и да спреми нове нараштаје, које ће ова наша земља носити и хранити, а да се не мора стидети што има тако јадан пород?

Нико се није сећао политичког васпитања народа. Нико народ није учио умерености, смерности и поштовању туђег мишљења и рада. Са малим изузетком ни једна влада није му дала чисте и непомућене примере родољубља и пожртвовања.

Министарства су се мењала, а с њима почети, недочети или тек само обећани програми, а да и не спомињемо владе, којима је једини понос био тај што никаквог свога програма нису имале.

Ова земља не сме више лутати ни посртати. Овај народ не треба више обмањивати и лагати и немилостиво га гонити. Настави ли се то и даље, нека се нико не изненади, што ће све владе имати народ као војску непријатеља, јер ако га, напослетку није хтела васпитати држава, он ће сам своје васпитање политичко потрудити се да поцрпе из свога тешког и нагомиланог искуства.

За то ми држимо да они, којима су ма за и најкраће време послови ове земље поверени, треба да озбиљно стану пред овим напоменама.“

Извор: Б92

Напиши коментар