Пронађено писмо које доказује да је Степинац знао за усташке злочине

Крвник Степинац у руковању са крвником Павелићем Фото: викимедиа.орг

Усташке окрутности не састоје се само у убиствима. Старци, жене и деца редовно су прво страшно злостављани, па тек онда убијани.

Ови невини Срби прикивани су на пањеве, пламен ватре је лизао њихова гола прса, њихова је кожа згуљивана, отворене ране песком и сољу посипане, очи копане, уши, носеви и језици одсецани. Деца су бацана у ватру, кипућу воду и кречане… И још много ужасних злочина је учињено о којима културно човечанство уопште не може да има представу.

Ово потресно сведочење о усташким злочинима у време НДХ, кардиналу Алојзију Степинцу 1942. послао је сведок који се потписао као “католик хришћанин, па тек онда Хрват”. Његово писмо преведено на немачки језик, заведено је у документацији челника немачке обавештајне службе 8. фебруара 1942. године и представља само део досијеа Гестапоа о усташким злочинима над Србима и Јеврејима почињеним 1941. и 1942. у логорима у Јасеновцу и Новој Градишки и на другим подручјима тадашње усташке творевине – НДХ.

Досије је готово у потпуности на немачком језику. На 300 страница исписани су детаљи зверстава поткрепљени са 63 аутентичне и уредно, немачком прецизношћу, нумерисане фотографије.

Деценијама је ова документација била део личног фонда Славка Одића (Бихаћ, 1916 – Београд, 2006), носиоца партизанске споменице, а у послератном периоду службеника СУП, генералног конзула у Торонту, који се бавио и публицистиком са акцентом на делатност обавештајних служби.

Две године после Одићеве смрти, Р. З. из Сремске Каменице код Новог Сада, понудио је тај досије Архиву Војводине. Откуп и примопредаја извршени су 17. октобра 2008, а затим је 11 година, све донедавно, документација чамила у архивском депоу.

– Све указује на то да је у питању досије који је састављао заповедник немачке службе безбедности у тада окупираном Београду, а који је био директно потчињен Гестапоу – каже, за “Новости”, директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић, који је на челно место новосадске архивске установе дошао пре неколико месеци.

Злочини усташа у логору смрти Јасеновац

Кузмановић истиче да ови документи имају велики значај и неоспориви су јер су их сачинили представници немачке обавештајне службе током рата. Предуго су ти докази били изван домашаја јавности, а игром случаја, откривени су у јеку покушаја хрватских екстремиста да ревидирају усташку историју и вишеструко умање број српских и јеврејских жртава у Јасеновцу и другим логорима НДХ.

– О овоме сам већ обавестио министра Владана Вукосављевића – каже нам Кузмановић. – Документација ће бити преведена, затим публикована и дигитализована, како би била доступна историчарима и истраживачима.

Осим детаљних сведочанстава о злочинима, досије садржи и дописе људи који су се обраћали вишим структурама Немачке или Комесаријату за избеглице да их заштите од дивљања усташа, а приложене фотографије су снимане током извршења злочина.

Колико су подаци и фотографије усташких егзекуција и дивљања над жртавама сурови и непојмљиви нормалном човеку, сведочи и овај детаљ: Кузмановићева сарадница у Архиву Војводине, која је немачки језик студирала у Салцбургу, пошто је прочитала неколико страница рекла је да она једноставно нема снаге да то преводи. Сведочанства су просто језива: “Хиљаде лешева пливало је Савом, Дравом и Дунавом са натписима “Правац Београд, путуј краљу Петре”… У једном чамцу на Сави нађене су дечје главе и једна са натписом “Месо за пијацу у Београду”.

Усташки крвници поред тела убијеног индустријалца из Сиска Милоша Теслића

У немачком досијеу о хиљадама жртава, нашло се и име Милеве Божинић којој је дете ножем из утробе истргнуто. Срби су присиљавани да пију крв своје убијене браће, велики број жена и девојака било је силовано – жене пред кћеркама и кћерке пред мајкама. Ове несрећнице отпремане су у усташке логоре да служе усташама као блуднице. Силовања су забележена чак и у српским црквама.

Од записа још су страшније слике: Српкиња са бебом у колевци, на другој слици разоденута, глађу измучена група деце. Ту су и слике жртава на гомиле набацаних поред којих су се злочинци фотографисали за успомену. На слици поред унакаженог тела Милоша Теслића, индустријалца из Сиска, позира једанаесточлана група злотвора.

Писмо из логора Јасеновац упућено Степинцу

Ови документи оверени су немачким печатима и меморандумима, упућени су заповедницима немачке службе безбедности у тадашњем Београду. Заповедник, односно шеф Полиције безбедности и службе безбедности у окупираној Србији, од априла 1941. до јануара 1942. био је Вилхелм Фухс, а од јануара те године заменио га је Емануел Шефер.

Досије о усташким злочинима, по свему судећи, по завршетку рата немачка тајна служба у журби се евакуишући, испустила је из вида и – грешком га заборавила. Остаје енигма колико је сличних докумената о злочинима служба Гестапоа успела да понесе са собом и у којим депоима они данас чаме, чекајући погодно време да буду обелодањени.

Немци педантно бележили све што се дешавало у злогласном логору

Архивиста Архива Војводине Александар Бурсаћ каже да је ова документација доспела касније у лични фонд Славка Одића, коме су послератне функције омогућавале ексклузивни приступ архивама. Одић је захваљујући тој позицији публиковао неколико књига са тематиком из Другог светског рата. Не зна се зашто на ред за објављивање није доспео и овај досије о усташким злочинима.

Како је реч о оригиналним документима, готово је искључена могућност да је било ко други имао могућност да их публикује.

Шефов рапорт о Јеврејима

Један од двојице немачких заповедника полицијске обавештајне службе у окупираној Србији Емануел Шефер (1900- 1974), који је у пролеће 1942. године надгледао ликвидацију Јевреја интернираних на Сајмишту, а потом је саопштио Берлину: “Србија је без Јевреја!”

Због улоге у злочинима почињеним над Јеврејима у Пољској и Србији, Шефер је осуђен у Немачкој на шест и по година затвора. Умро је 1974. године.

Писмо Томе Максимовића

У немачком досијеу под редним бројем 10942 заведено је писмо које је 11. априла 1942. немачком комесару упутио Тома Максимовић (Брчко, 1895 – Београд, 1958), бивши председник Српског привредног друштва “Привредник”, директор “Бате” из Борова и комесар за избеглице у Влади Милана Недића. Мада се знало да је спасао више хиљада избеглица из Другог светског рата, о чему је писао и академик Дејан Медаковић, Максимовић је у послератном периоду проглашен народним непријатељем. Рехабилитован је 2008. одлуком Окружног суда у Новом Саду.

Извор: Новости

  • 85
    Shares

Напиши коментар