Страх од српске националне државе

Холбрук, Туђман, Изетбеговић, Кристофер и Милошевић. Фото документација „Новости“ и фото-архив „Борба“

Сломом југословенске федерације 1992. године, слично као са нацистичком окупацијом 1941, Срби нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана.

Слом југословенске федеративне државе 1992, за српски народ био је више него престанак постојања политичке организације коју је он створио и доживљавао као своју. Заједно са нестанком те државе, они су изгубили и јавно право да наставе своју прошлост. Сједињене Америчке Државе су остале једина светска сила која обликује будућност. За целу елиту која је водила америчку државу, српски народ је био подозрив. Најбољу оцену америчке политике према Србима формулисале су вође хрватског и муслиманског покрета Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, у сусрету 27. марта 1993.

Муслиманска делегација се враћала из државне посете Сједињеним Државама и задржала се у Загребу ради усклађивања захтева америчке владе да Босна и Херцеговина мора бити независна држава, на подлози хрватског и муслиманског савеза. Према „Стенограмима о подјели Босне“, који су објављени 2005, Фрањо Туђман је сматрао да америчка политика води рачуна о Србима, због тога што су народ од десет милиона људи.

Извукли су поуке из партизанског рата против Немачке 1941-1945, који су сматрали српским. Нису спремни да шаљу своје војнике против могућег српског отпора, јер су прорачунали да за то не би била довољна снага само од 100.000 војника, него пет пута више: „Они рачунају с нама и са Турском, као чињеницом за успостављање стабилног међународног поретка овдје. Али воде и политику задовољавања Срба.“ Алија Изетбеговић је на том састанку, неколико дана после сусрета са водећим америчким људима, политику америчке владе формулисао у једној реченици: „Све мостове порушити Србима за некакву будућност“.

Распадање српског етничког простора није престало рушењем југословенске државе 1992. Од фебруара 1994. Сједињене Државе преузеле су иницијативу за престанак грађанског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини. У наведеним „Стенограмима о подјели Босне“ (2005), у саветовањима хрватског председника Туђмана са вођством Хрвата из Босне и Херцеговине, има доста података који се могу уградити у општи мозаик стратешких интереса западних држава у овоме.

На седници од 30. августа 1994, Туђман вели: „Ми заправо не знамо шта Америка још хоће. Сасвим је сигурно да можда Америка хоће, ако се не може споразумети са Русима за зеленим столом, да муслимани и ми одрадимо Србе у западном дијелу Балкана.“ У свим тим разговорима непрестано се истиче да у тим стварима Ватикан игра кључну улогу. На седници од 13. фебруара 1994. Туђман обавештава да је „Америка дијелом и са Ватиканом усклађена“.

Сам папа Војтила је у више наврата истицао да мора доћи до уједињења Хрвата и муслимана, како би се направио добар баланс према Србима. Полазио је од тога да је ислам главна опасност за хришћански свет, па Хрвати имају улогу да босанске муслимане држе и воде у западну цивилизацију.

Постоји неки виши интерес да је у коначним разграничењима између Срба и Хрвата у Дејтону (Dayton), 20. новембра 1995, основни циљ био да се не дозволи да Срби постану могући савезник Русије у будућности. Због тога се дозвољава Србима да створе посебан ентитет у Босни и Херцеговини, али да им се не дозволи излазак на морску обалу, јер би у том случају изолована Бока которска била отворена за руску ратну флоту. Исти је разлог зашто се дели Босна и Херцеговина.

Из дубине је стално потхрањиван процес одвајања Црне Горе у независну државу, осамостаљење Косова и Метохије. Ову линију разграничења су, према стенограму седнице од 13. фебруара 1994, направили амерички стручњаци, али је остављено посредничкој контакт групи да је оствари.

Амеркианци су правили притисак да се споразумеју Хрвати и муслимани, „а Срби морају скупоцено платити“. Они су добили посебан ентитет, најпре замишљен да обухвата 51 посто територија. Остављана им је Босанска Посавина, како се Срби, пребегли и прогнани из Хрватске, не би враћали у Хрватску. Председник Туђман је био несигуран у оцењивању података колико је Срба протерано из његове државе, па је изнео податак да се ради о 300.000-400.000 људи. Та процена је направљена према подацима статистичког бројања самих хрватских власти.

По попису 1991, у Хрватској је живело 581.663 Срба и 106.041 оних који су се изјашњавали као Југословени. По статистици 2000. године, Хрватску је напустило око 300.000 људи (Никица Барић: „Српска побуна у Хрватској 1990-1995“, 2005). Срби су имали већину у 11 општина, а релативну већину у још неколико додатних. Већина која је касније одлучила да Црна Гора постане независна држава је била бројчано мања од броја српских прогнаника у Хрватској.

Слично етничко чишћење је направљено и на Косову, где је уследило усељавање албанских досељеника из Албаније. Процењивало се да их има око 400.000. Због сталног избегавања пописа становништва, немогуће је тај број тачно утврдити. Приликом посете Загребу, у августу 1994, папа Војтила је саветовао споразумевање са Србима, али и охрабрио домаћина „да свака држава има право да употреби сва средства да би увела ред и правни поредак“.

Слични су напори постојали да се и Војводина издвоји у посебни европски регион. На томе се почело радити још у децембру 1989. Ради се о „Еврорегиону“ у који улазе Војводина, три мађарске жупаније и четири румунска округа. То је територија од 77.000 квадратних километара и 5.200.000 становника. Једно „Друштво Југоисточне Европе“ из Минхена му је одредило задатак да буде „експериментално подручје нове интеграције“.

Историја грађанског рата 1992-1995. вођена је у оквиру америчког аксиома да српски народ не може обновити државу коју је стварао за два последња века, од револуције 1804, и да политички мора остати у исфрагментираном стању без вишег степена јединства. Сједињене Државе ће Србима угађати у свему, осим у праву на суверену националну државу и независност. Слично као са нацистичком окупацијом 1941, Срби 1992. нису изгубили само своју државу, него и своју историју кроз коју је она стварана.

Због овог приоритетног америчког надзора, готово је немогуће, чак и у најгрубљим цртама, предвиђати будући развој. Сједињене Државе сваки свој ратни и политички подухват представљају као ослободилачку акцију против диктатуре и угњетавања мањина. Будућност гледамо кроз таму.

* текст „Страх од српске националне државе“ део је фељтона Новости на тему Срби у Југославији 1918-1992
Аутор: Милорад Екмечић
Извор: Новости

Напиши коментар