Драгослав Бокан: Да ли је „екстемизам“ волети своју земљу и свој народ?

Драгослав Бокан / Фото Ж. Кнежевић

Ако у неком народу завлада аутошовинистички, ропски ”стокхолмски синдром”, ако он почне да се прилагођава непријатељским клеветама и (уплашен или излуђен) престане да брани своје аутентичне ставове и онај традиционални, вековима стварани поглед на свет – тада се та нација (са њеним заветима и системом вредности) убрзано дезинтегрише, расипа и нестаје.

Ми смо (уз острашћене међупартијске свађе) имали и југословенски, па затим и комунистичко-титоистички удар на српску идеју и наше национално биће. Након тога смо, овако погођени и поколебани, безглаво и неприпремљено улетели у нежељени рат са целим светом и глобални јуриш новог цивилизацијског поретка (који брутално поништава и маргинализује национална и верска осећања). А од Петог октобра више нисмо имали ни ону минималну меру суверености (као пре тога), па су се на власти смењивале западњачки оријентисане, ЕУнионистичке владе (дакле, већ по дефиницији – на страни наших спољних, међународних непријатеља).

Ни то није све.

Југословенство, примитивни титоизам и (школством и медијима наметнути) екстремни секуларизам су уништавали наше поштовање према свом верском идентитету и Српску Православну Цркву прибили на распеће најгрубљег исмевања и острашћених напада у ”српској” јавности.

Након великог страдања те наше страдалне Цркве у Независној држави Хрватској и, након тога, под комунистичким погромом (подсетићу само да су Титови партизани побили више православних свештеника него усташе), убрзо дођосмо и до моралистичке (и, убрзо потом, квази-зилотски) хистерије уједињених напада на патријарха, епископе, монахе и свештенике (па и на све вернике одане СПЦ као носећој и најважнијој духовној институцији наше Отаџбине). Па су каменице на нашу мајку Цркву бацали (са једнаком нетрпељивошћу и само привидно различитим разлозима): и бивши монаси и непокајани комунисти, и атеисти и агностици, и сатанисти и расколници, и ”монаси-немонаси” и активисти одговарајућих невладиних организацији.
Све то на радост наших најжешћих непријатеља из региона, Европе и света.

Такође, у Србији се и даље мисли и живи као у ”скраћеној Југославији”, без одговарајућих (са)осећања за суштинска (верска и национална) права традиционалних, светосавски оријентисаних Срба.

Иако смо данас формално ”грађани Србије”, више се бране ”грађанска” него српска народна права и понекад се чини као да и даље постоји она Титова Југославија, само овог пута искључиво на територији уже Србије (у рату деведесетих насилно ”ослобођене” других територија на којима су живели и још увек живе Срби). Па испада да се Југославије и југословенства нећемо решити ни деценијама после њеног пада и смрти. И та посмртна лешина једне према Србима од почетка непријатељске друштвене и државне творевине и даље трули и дан-данас онемогућава наш ”нови почетак”.

Хтели-не хтели, ми морамо да трпимо идеолошка и политикантска иживљавања свих могућих апатрида, страних плаћеника, паразита и отворених непријатеља сопственог народа. И ту нам нема спаса, ако не будемо нашли неки нов (и довољно ефикасан) начин неодустајне борбе за своја национална, верска и културна права.

То је једини пут опстанка оних Срба чије смо стогодишњице победа прослављали у претходних шест година (ратове од 1912. до 1918).

Само тако ћемо моћи да се изборимо са трансексуалцима, сексуалним парадама, егзибиционистичком пропагандом свих могућих и немогућих бизарности и перверзија пред малолетним сународницима и суграђанима, са ”трећим полом”, GMO отровима, исмевањем вере, русофобијом и мржњом према свим манифестацијама српског идентитета.

Ово што пишем (и осећам) је разлог мојих, већ у јавности познатих родољубивих и црквених ставова, због којих ме не мали број људи и медија посматра као некаквог ”екстремисту”, ”контраверзног” интелектуалца и за многе ”неподобну” јавну личност.
Ако је ”бити православни Србин”, на трагу учења и мисије Светог Саве, довољан разлог за тако нешто, онда смо на путу нестанка, уколико се не будемо дозвали памети и учинили нешто за свој опастанак. Свако од нас.
Нисам ја рођен да будем ”националиста”, нити више ангажован по питању промоције и заштите српства од ма кога другог међу нама.

Зато је важно да СВАКО (ко није фатално одрођен и потпуно обезбожен) учествује у одбрани свог и нашег идентитета и у одлучном, последњем отпору онима који се, преко нас, цинично иживљавају на нашим прецима и потомцима.

Због тога сам и основао Институт за националну стратегију.

Да би се активно и конкретно супротставили непријатељима свих врста. И сачували ОНО што смо, својом крвљу и жртвом, чували током свих оних, тешких и мучних векова сталних борби, како у рату, тако и у миру.

Извор: Фејсбук профил Драгослава Бокана

Напиши коментар