Држава системски разара породицу


Породица као основна ћелија друштва у Србији данас је двоструко угрожена. С једне стране је подрива општа тенденција васпитавања деце која од родитеља прави немоћне људе, а, са друге, веома мањкаво и проблематично домаће законодавство.

Оно родитеље додатно развлашћује у односу према деци и претерано се уплиће у свакодневни живот породице и међусобне односе њених чланова. То је у најкраћем закључак трибине под називом „Куда иде српска породица“, одржане у организацији Друштва српских домаћина.

На трибини су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Зоран Миливојевић, психотерапеут, и др Милош Станковић, доцент Правног факултета у Београду.

Др Миша Ђурковић оценио је да се налазимо у једној врсти рата, кога можда нисмо ни свесни, а важнији је од свих других ратова – рату за породицу.

Према његовим речима, рат за породицу који воде заговорници очувања традиционалне, здраве породице, изазван је многим лошим законским решењима донетим последњих година и применом вредности и антиморалних принципа са Запада и код нас.

Држава хушка децу на родитеље

Као пример навео је могућност да деца са навршених 15 година, сама, без контроле родитеља, одлучују о медицинском захвату. То право односи се и на абортус, који девојчице могу да обаве а да лекару забране да о томе обавести њихове родитеље.

– Успели смо да оборимо то решење када се 2010. године први пут појавило у нацрту чувеног Закона о правима детета који је предложио тадашњи омбудсман. Међутим, оно се касније опет појавило у Закону о здравственој заштити– подсетио је Ђурковић.

На породицу се лоше одражава и Закон о превенцији насиља у породици, после чијег је доношења радикално повећан број пријава за насиље у породици.

– Деца пријављују родитеље, брачни другови пријављују једни друге. Држава системски разара породицу, хушка децу против родитеља, родитеље против деце и родитеље једне на друге. Чим међу брачним друговима крене неповерење, веома брзо се пређе она граница када свако гледа да стекне бољу позицију за развод и пљуште пријаве – рекао је Ђурковић и додао да мора да се води борба за очување традиционалне породице јер она је једина у стању да обезбеди бар просту репродукцију у држави у којој се број становника стално смањује.

Веома штетном оценио је и тенденцију према којој се код нас – за разлику од нормалних држава у којима се грађански законик и породични закони иначе доносе да би регулисали постојеће обичајне норме и пратили еволуцију развоја државе – законска решења уопште не наслањају на традицију.

– Напротив. Професорка Олга Цвејић Јанчић, која је укључена у израду те регулативе, отворено је рекла да ми морамо да реформишемо породичне односе. Дакле, они не ваљају ништа и те нове снаге треба да нас науче шта ваља. А резултат тих њихових учења јесте да нас више бити неће.

Др Ђурковић је нагласио да породично законодавство није нешто чиме би требало да се бави само неколико правних стручњака већ, како је рекао, једна од најважнијих ствари којом нам се улази у кућу. Зато о овим решењима треба да се изјашњава што већи број људи, да се боре како би се одбранио елементарни простор, животи и приватност у кући где би требало да комуницирамо и односе градимо без присуства тзв. великог брата.

– Народ много више треба да се пита о појединим решењима. У нацрту грађанског законика, међу бројним проблематичним решењима јесте и предлог увођења истополних бракова у Србији. Нико народ није питао шта мисли о томе, а требало би – оценио је др Миша Ђурковић.

Из стана и без икаквог насиља

Своје излагање др Милош Станковић, доцент Правног факултета у Београду, базирао је на анализи неколико законских решења из области породичног законодавства која су, како је рекао, он и његове колеге професори уочили као најпроблематичнија. Међу њима је и одредба Породичног закона према којој дете са 15 година, у случају развода родитеља, самостално одлучује са којим ће родитељем живети и какав ће контакт одржавати са другим родитељем.

– Када се мало боље погледају упоредно правна решења, види се да готово нигде не постоји тако суверено и ничим неограничено апсолутно право детета, да без икаквог усмеравања и процене његовог најбољег интереса и без провере да ли је дете инструирао други родитељ, одлучује о томе. У Енглеској, примера ради, мишљење детета у овој ситуацији јесте важно, али није одлучујуће, већ се оно процењује спрам тога шта је и који је најбољи интерес детета – рекао је он.

Указао је такође да је нови закон о спречавању насиља у породици створио бескрајно могућности да деца заправо дисциплинују родитеље уместо да буде обрнуто. Као пример навео је случај из свог непосредног окружења када је отац свог малолетног сина, после десет сати увече, замолио да иде на спавање пошто сутра иде у школу. Син није уважио очеву молбу, већ је мењао канале на телевизору, а када му је отац узео даљински управљач и пребацио на канал који се њему гледао, син је после десетак минута позвао полицију и пријавио оца да врши насиље у породици.

И када је реч о кажњавању деце, у оптицају су веома спорна решења као што је оно из преднацрта грађанског законика који је у припреми, а којим се забрањује свако физичко кажњавање детета. Кажњавање укључује и стандардне мере, као што је благо ударање по задњици, којима се дете упозорава да се не хвата за врелу ринглу или гура прст у штекер.

Др Станковић је нагласио да су Законом о спречавању насиља у породици полицији дата велика овлашћења, што није случај ни у државама нашег окружења, ни у државама чланицама Европске уније.

Аутор: Раденка Марковић
Извор: Београдски глас

Напиши коментар