Када слика прича


Народни музеј Ваљева чува једну од најбољих слика Србије и Срба 1914-1918. На њој: брат држи у наручју свог рођеног брата, мртвог брата, погинулог септембра 1916. на Кајмакчалану.

Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундедове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вечитој стражи. А овај што је жив… на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају. Како су се срели – тако су и прошли, и Бугари и Швабе и сви они чији су се зуби ломили о Србију у 20. веку…

И очи праведника, које као да су са фреске средњовековне. А ако погледате ликове око њих, видите иста таква, измучена и препланула лица сурових, а чојствених ратника 17. пука Дринске дивизије. А у њима, и лице Србије, тако различито од Србије сто година касније.

Можда и није толико тешко одгонетнути тајну када ће Србија почети да личи на ону, стару Србију коју призивамо и коју сањамо. Можда… онда када и ми почнемо да личимо на ове Србе?

Аутор: Немања Девић