Ко пали књиге и “лутке”, палиће и људе

Скидање натписа „Српска банка“ по Павелићевом наређењу током 1941. Тај назив је био „непоћудан“ и зато је банка током другог светског рата била присилно преименована у „Трговинско-индустријална банка“

Оно што се последњих година дешава у Хрватској подсећа на прошлост, које се Срби ужасавају. Мало-помало у Загребу се вуку потези који рехабилитују Павелићеву такозвану Независну Државу Хрватску.


Хрватска поново гори. Не само на сплитској Риви, не само на машкарама где пале лутке Милорада Пуповца, политичког лидера шачице преосталих Срба, не само по далматинском кршу. Горе страсти запаљене пре много деценија и не смирују се. Гори по улицама Загреба на којима су представници Иницијативе “Народ одлучује”, протеклих недеља тражили подршку за расистичке уставне промене које би мањинским заступницима у Сабору ускратиле право да гласају за владу и буџет. И сакупили су 390.000 потписа, а то је више од десет одсто бирачког тела, колико је иначе неопходно за расписивање референдума.

Од уласка Хрватске у Европску унију мало-помало из Загреба се вуку потези који рехабилитују Павелићеву такозвану Независну Државу Хрватску под покровитељством водећих странака које политичко деловање усмеравају у савезу с онима који не само да су националисти, него заступају и пронацистичке, односно проусташке ставове.

Сасвим је свеједно да ли је то рехабилитација Алојзија Степинца, подизање споменика терористи Миру Барешићу, присуство државних званичника на церемонији у Блајбургу, игнорисање сличних скупова у Јасеновцу и постављање плоче на овом стратишту Срба са усташким поздравом “За дом спремни”, провокативни концерти Марка Перковића Томпсона, под покровитељством државе, забрана употребе ћирилице на јавним местима у Вуковару или графити по улицима готово свих градова “Уби Србина”. Довољно је само завирити у уџбенике из историје у којима су заступљени стереотипи о Србима као вековним тлачитељима хрватског народа, хегемонистима, четницима…

 

Књигоцид: Деведесетих из хрватских књижница избачено 2,8 милиона неподобних књига

Све то не само да подсећа на прошлост, него наговештава повратак у прошли век. У деведесете, седамдесете, у 1941. годину и на, већ помало заборављену, 1914. годину. Из историјског памћења “повјесничара, и идеолога нове националне хрватске државе”, избледеле су многе чињенице. Да подсетимо шта се у Хрватској дешавало од 1990. године, када је ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом “отписа књига”, од забитих школских библиотека, до водећих националних институција у Загребу, уништено готово 2,8 милиона књига. У ваздуху се осећао језиви, ледени, дах фашизма: У првом таласу избачена су ћириличка, а потом латиничка издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора… У Лексикографском заводу уништено је 40.000 примерака “Енциклопедије Југославије”.

42. домобранска вражја дивизија

Нобеловац Томас Ман ће поводом спаљивања књига у мају 1933. године (тек што су нацисти преузели власт у његовој Немачкој), рећи: “Ко пали књиге, палиће и људе.” Ове речи у предворју будућности биле су обележене гасним коморама и њихов ехо траје до данас. Књиге на ломачи биле су увод у “кристалну ноћ” која је цео свет научила како изгледа затирање сваке различитости. Стварност је пуна симбола. На врху гомиле књига које су у Ријеци избачене из библиотека стајала је књига која је у наслову имала Јасеновац.

Творци савремених уџбеника из “хисторије” канда никада нису чули и научили да су Срби вековима, штитећи границе Хабзбуршког царства, штитили и “повијесне” границе хрватског народа. Од краја XV века, када Турци дефинитивно освајају српске земље, многи наши преци беже ка западу, под власт цара, неправославног али ипак хришћанског. На територијама које су у тадашњем Аустријском царству населили Срби, створена је 1579. године такозвана Војна крајина (Војна граница). Срби ће се тако наћи на граници два туђинска царства, аустријског и турског, и чинити “живи зид” између римокатоличког Запада и исламског Истока. Нећемо погрешити ако констатујемо да је вековима наш народ у Крајини и у данашњој Војводини био чувар хришћанске Европе.

Чувари “тисућљетње хрватске повијести” никако не желе да спомену зверства хрватских јединица у Мачви и широм Шумадије у Првом, односно Великом рату. Однос “браће” са оне стране трију река осетио се већ у првим борбама. Како су се они држали када су у лето 1914. године кренули да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата, за подвиге у том походу. Подручје на коме је оперисала 42. домобранска вражја дивизија, састављена искључиво од Хрвата, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

О експанзионистичким  тежњама српске буржоазије и експлоатацији хрватског народа у Првој Југославији препустимо чињеницама да говоре. Опљачкана до голе коже, и сва у ранама, Србија је са великим надама ушла у нову државу. Међутим, после 1918. године долази до наглог развоја индустрије у Хрватској и Словенији. Да овде није реч о накнадној памети, најбоље сведочи публикација “Наша домаћа привреда”, објављена 1929. године. Аутори ове студије, инжењер Новак Поповић и др Душан Мишић, износе крајње занимљиве податке. У Хрватској и Словенији 1910. године било је деведесетак индустријских предузећа са више од 50 запослених радника, а 1929. – пет пута више. До Немачке окупације 1941. године, статистички подаци неумољиво говоре да је на хиљаду становника у Србији, улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара, а у Хрватској – 697.000. Хрватска у Краљевини СХС и потом у Краљевини Југославији развијала се 2,2 пута брже од Србије.

По формирању Краљевине, на простору данашње Хрватске укинуто је 369 велепоседа, са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали Аустријанцима и Мађарима. Дојучерашњи најамници, а само коју деценију раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали.

На све примедбе о рехабилитацији усташтва, које стижу из Београда, најчешћи одговор званичног Загреба је да усташки режим никада није званично признат, да се устав, усвојен приликом проглашења независности, позива и на “антифашистичко” наслеђе, да се њихова сувереност темељи на одлукама Земаљског антифашистичког вијећа ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ). Притом заборављајући на једну крупну чињеницу, да су Срби на том истом ЗАВНОХ-у, на који се позивају у уставу, проглашени конститутивним народом.

Заседање ЗАВНОХ-а у Топуском – Фото Архива Борба

У уџбеницима за историју нема ни речи о антифашистичкој борби у којој су учествовали Хрвати и Срби заједно. То, наравно, није случајно. “Повјесничари” би се нашли пред нерешивим проблемом: како да објасните много мањи број Хрвата од Срба у партизанским јединицама. А то потврђују сви извори, партизански документи, извештаји писани у току рата о националном саставу, говори партизанских команданата, послератни мемоари учесника рата, па чак и документи из немачких архива…

Састав партизана

Познати хрватски историографи, отац и син, Славко и Иво Голдштајн, а они тешко могу да буду просрпски извор, пишу: “Међу 7.000 хрватских партизана поткрај 1941. године, према процјенама које су, чини се, доста точне, било је приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих те непознатих националности (по 11,5 одсто). Тијеком те године погинуло их је 1.188: Срба 927 (78,0), Хрвата 231 (19,4), те осталих и непознатих националности 30 (2,6 одсто). Постотак Хрвата у партизанима до коловоза 1942. расте на 32, а до рујна 1943. на 34 одсто: тада је, наводно, у партизанима у Хрватској било приближно 19.500 Срба и 10.500 Хрвата.”

Тако у “Зборнику докумената”, том V, књига 30, објављен је национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом: – Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; – Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; – Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; – Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба. У далматинским бригадама састав је био мешовит, мада углавном са хрватском већином од око 70 одсто, осим у бригадама са севера Далмације, које су имале већи проценат Срба.

Подаци за јединице са територије Хрватске у периоду 1943-1945. показују да је 4. корпус НОВЈ (до 5. октобра 1943. звао се Први хрватски корпус), 9. јула 1943. у свом саставу имао 6.307 бораца, од тога 320 Хрвата (5 одсто) и 5.970 Срба (94,6 одсто). Крајем марта 1945. овај корпус је имао 17.349 бораца, од тога 6.907 Хрвата (39,8 одсто) и 8.030 Срба (46,28 одсто).

Слободан Нешовић у књизи “Прво и Друго засједање Авноја” објавио је, према записнику, говор Владимира Бакарића, хрватског комунисте, доцније високог Титовог функционера, који је рекао: “На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске.”

Овај сусрет са историјом је, заправо, прича о онима који упорно фалсификатима и индоктринацијом младих људи затамњују свој говор мржње и насиље над Србима. Па да их подсетимо да без Срба из Србије, мобилисаних у септембру 1944, ратне операције од Срема до Марибора не би могле бити успешно спроведене и Хрватска ослобођена. На путу ка Загребу, не рачунајући немачке трупе, партизанским јединицама стајале су и јаке снаге хрватско-муслиманске државе. Кад је пробијен Сремски фронт, 12. априла 1945, на првој борбеној линији налазило се 16 дивизија НДХ са 170.000 бораца, а у позадини се налазило још око 200.000 припадника усташко-домобранских јединица.

И ето данас, како рече Милорад Пуповац пре неки дан, у Сабору, “свака хуља се може позивати на вољу народа. И зато нам јесте тако како нам јесте и биће нам тако све дотле док народ не прозре те хуље”.

Прочитај још: Немци кажу: Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата…

Аутор: Иван Миладиновић
Извор: Новости

Напиши коментар