Милош Ковић: Сва истребљења којима су Срби вековима излагани не могу да се упореде са геноцидом у 20. веку!

Милош Ковић (Фото: ИН4С)

Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу, учинила их је предметом мржње силника овога света

Разговарамо са врсним историчарем др Милошем Ковићем, професором на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду,  поводом јубилеја „800. година аутокефалности Српске Православне Цркве“.

Професор Ковић увек отворен за дијалог, луцидан историчар уједно и карактеролог нашег народа љубазно пристаје да дâ интервју за наш омладински и хришћански часопис Растко. Поред урођеног шарма и елоквенције увек је насмејан, озарен неком благодатном медитеранском светлошћу која је обасјавала наше свете претке.

Професоре Ковићу снага светосавске цркве се није само осећала у периоду цара Душана и његових славних предака светих Немањића, већ и у оним тренуцима када смо косовским заветом и крсно-васкрсном жртвом стали на пут азијском агресивном нашествију које је тада претило да угрози европску хришћанску културу и хришћански идентитет Европе. То сведочење светог кнеза Лазара на Косову је оставило трајни завет или како би Емир Кустурица рекао „трајни мит“ који ће носити српски народ кроз историју када је црква обновом Пећке патријаршије без државе одржала духовно јединство српског народа у три империје. Како ви као модеран историчар видите улогу светосавља?

– Није свеједно да ли Јеванђеље слушате и читате на вашем, или на некаквом страном језику, чије речи не разумете. У томе је, већ од доба Светих Кирила и Методија, огромна разлика између народа словенског Истока и латинског Запада. И није свеједно да ли вам пастире постављају странци, или их сами бирате. Борба за националне језике у националним црквама на Западу почиње тек у доба реформације, од 16. века. Она је тамо била стравично крвава, јер је огорчени отпор Рима водио у верске ратове 16. и 17. века. Ничег сличног није било код Срба, који су националну цркву, са националним језиком  стекли у миру, већ почетком 13. века. То није само олакшало свеобухватну христијанизацију Срба, него их је, у поређењу са осталим народима, учинило изразито самосвесним. То је омогућило почетак класичног доба Немањића, појаву низа српских светаца и култова, висока културна и политичка достигнућа, очување тог наслеђа онда када су, са доласком Турака, и овде почели верски ратови, у дугим вековима власти муслиманских и римокатоличких царстава. Србе је, као заједницу завета, вере и сећања, без државе и упркос страним, суштински непријатељским државама у којима су вековима живели, тада сачувала њихова Светосавска црква. Та појава равна је чуду и подстиче на размишљање. Ова, посебна самосвест, решеност да се сачувају давно дати, древни завети, за нас и у наше име,  учинила је да Срби буду последњи балкански народ који ће, после великих битака, пасти под власт Турака и први који ће кренути у борбу за ослобођење. Светосавље је у корену свих достигнућа и успеха српског 19. и 20. века. Оно ће и у будућности бити главни покретач наших победа.

Од данка у крви, преко мученичких сеоба које нам је описао Милош Црњански, а екранизовао режисер Александар Саша Петровић, свих модерних искушења све до Јосипа Броза Тита, Српска Православна Црква је била распета. Да ли бисте нам дали ваше сажето мишљење о смислу страдања у нашој прошлости и будућности?

– Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу, учинила их је предметом мржње силника овога света, од Османског царства, преко Хабзбуршке монархије и Трећег Рајха, до НАТО пакта. Сва истребљења и сви прогони којима су Срби вековима излагани не могу да се упореде са геноцидом који су претрпели у 20. веку. Све то сажето је у речи – Јасеновац. Смисао страдања они су одувек тражили у смислу Христове жртве. Светосавски и Косовски завет само су српска потврда Старог и, више од свега, Новога Завета. Сетимо се да Свети Владика Николај каже да је светосавље „Православно Хришћанство српског стила и искуства“.

Како видите данас Светог Саву и савремену омладину? Шта би вама, као мудром историчару била порука српској омладини?

– Бекство из палате у манастир средњовековни извори називају опредељењем за Царство Небеско. Тај подвиг Свети кнез Лазар само је поновио. То ће учинити и последњи Немањић, Јован Урош – монах Јоасаф из Метеора, и деспот Ђорђе Бранковић – Свети Владика Максим. Тај пут ми следимо вековима. Светосавски и Косовски Завет, то опредељење за Царство Небеско, није дакле, само бекство у манастир, нити одлазак у битку. То је наш слободни и свакодневни избор између љубави и себичности, истине и лажи, подвига и страха. Историја је царство слободе и одговорности.

Шта кажете о директору који је скинуо мајицу са ликом Гаврила Принципа дечаку коме се допао овај символ, тј. лик члана „Младе Босне“ Гаврила Принципа? Да ли би надубодни директор скинуо мајицу са ликом нашег нобеловца Иве Андрића јер је и он био члан „Младе Босне“?

– Мислим да би и то учинио, уколико му нареде. Данашњи атеизирани, обесмишљени и заплашени човек лако потпада под утицај вођа, председника и диктатора. Савест и памет он једва чека да поклони првом самопрокламованом вођи на кога наиђе. Мислити својом главом, остати у завету – за неке је то превелики терет.

Реците нам молим вас, као врстан историчар са умешношћу да сажмете и прикажете есенцију историјског феномена, ко је писао „Начертаније“ Илије Гарашанина и какву је улогу оно имало у историји српског и јужно словенских народа?

– Ослобођење и уједињење – то је у 19. веку писало на заставама родољуба широм Европе, од норвешких фјордова до грчких острва и од Ирске до Јерменије. Веровало се да сваки народ има право да сам одлучује о својој судбини и да, због тога, мора да се ослободи стране власти. Те, 1844. године, када је настало Начертаније, италијански писац Чезаре Балбо, објавио је књигу Наде Италије, којом се заложио за ослобођење и уједињење Италијана, а грчки председник владе Адамантиос Кораис у скупштини је објавио Мегали Идеју, план уједињења свих грчких земаља. То је било и Начертаније. Писао га је Чех Франтишек Зах, а Илија Гарашанин га је само на неким местима редиговао и поправио. Затим га је склонио, можда негде у фиоку, и за њега нико није знао све до почетка 20. века. Али ту је само стављено на папир оно што су сви Срби већ знали и желели, о чему су одавно  и упорно певале њихове песме, говорили њихови свештеници и интелектуалци: ослобођење и уједињење српских земаља – Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Старе Србије.

Како као историчар тумачите стихове Љубомира Симовића: „На твом смо гробу оставили штаке ал не стигосмо куд смо наумили“. Него да не тражимо неку херменеутику, Господине Ковићу „quo vadis“ Србијо? Које видиковце ми данас себи задајемо?

– Имамо испред себе царски друм, који добро познајемо, јер су њиме већ ходили наши преци. Али ето, умемо да лакомислено, као Црвенкапа, залутамо по необележеним и непознатим стазама и богазама, на које нас заводе самозвани и често злонамерни водичи.

Наш национални и патриотски песник Брана Црнчевић на једном месту каже: „И у Хиландару и Јасеновцу треба запалити милион свећа. Јесте ли се уморили свече?“ Професоре Ковићу да ли смо ми после свих идеологија, илузија, заблуда постали заиста уморан народ, ако питање није претенциозно да судимо о стању нације?

– Први поглед може да завара. Да, ми видимо старије, преварене, уморне и потрошене нараштаје, али окренимо се онима који тек долазе. Један део младих људи, истина, сања само о одласку одавде и они би да мењају истину Хиландара и Јасеновца за лаж Холивуда и Дизниленда. Други, много већи део, није васпитан ни у комунистичким ни у евроунијатским, америчким илузијама, и они сада траже свој пут. Они сада откривају оно што родитељи не умеју да им кажу, оно што су њихови често неписмени чукундедови знали и живели. То је тај царски друм, то је наш Завет. Он је сада затрпан наслагама шута, страха, лажи и обмана. Треба га само откопати, пустити га да нас води и да нас греје.

Разговор водили Горан Раденковић и Огњен Анђелковић

Часопис Растко бр.17, поводом 8 векова аутокефалности СПЦ
Извор: Стање ствари

  • 284
    Shares

Напиши коментар