Петер Хандке: Због оних који су бомбардовали СРЈ осјећам гађење према људској врсти

Петер Хандке. Фото/илистрација: З. Јовановић/Новости

Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи ни планети Земљи. Али ја нисам љут, прије бих рекао да због свега тога осјећам неку врсту гађења према људској врсти, казао је у интервјуу за Радио Телевизију Србије Петер Хандке.


У последњој деценији прошлог вијека, док је још трајао рат на простору бивше СФР Југославије, написао је есеј „Правда за Србију“. До тада цијењен писац, добитник бројних награда, Петер Хандке је наишао на осуду у неким круговима, баш као и земља коју је бранио. Али није одустао од својих увјерења. Слично је било и прије тачно двије деценије, када је подигао глас против бомбардовања једне суверене земље и убрзо, у знак подршке, већ у априлу 1999. дошао у Србију.

И 20. годишњицу бомбардовања провео је у Београду, гдје је учествовао на Међународној конференцији која је одржана у Дому Војске, у организацији Београдског форума за свијет равноправних. Због густог распореда током боравка у Београду, за разговор смо имали тек петнаестак минута пред Хандкеов одлазак на аеродром. Говорио је о бомбардовању, али и о томе како су читаоци разумјели његово дјеловање изван свијета литературе.

Да ли се сјећате дана кад је почело бомбардовање?

Сјећам се тога као што памтим убиство Џона Кенедија, тада сам био студент у Аустрији и читао сам у новинама о убиству Кенедија. Исто тако памтим и када је почело бомбардовање Србије 24. марта 1999. године! Био сам у Версају, иначе живим близу Версаја, у Француској, и пошао сам у један марокански ресторан. И одједном се то десило! Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно… Али постало је стварно! Сјећам се свега. Био сам на улици, дувао је вјетар, и била је нека тишина свуда около… Можда чак и није стварно било тихо, али на један чудан начин – владала је нека страшна тишина.

Како данас гледате на тај дан? Да ли осјећате љутњу, бијес, жаљење?

Љутњу… не! Ја и даље не могу да повјерујем, то као да није наша планета… Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи ни планети Земљи. Али ја нисам љут; прије бих рекао да због свега тога осјећам неку врсту гађења према људској врсти.

Због Ваших ставова, у Србији Вас доживљавају као пријатеља наше земље. Али сте због тих истих ставова и нарочито послије есеја „Правда за Србију“ постали persona non grata у неким друштвима.

Рођен сам као persona non grata… Moжда је то добро, мада ми се баш и не свиђа… Ипак, мислим да у ствари нисам persona non grata. Има много људи, појединаца, чак и на Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге. Знам да читају, добијам и много писама од читалаца. Највећи подстрек су ми у ствари читаоци и вјерујем да ће наставити да читају, не само моје књиге, него уопште да читају.

Кад сам рекла да сте постали persona non grata, нисам ни мислила да сте то постали код читалаца, него у неким круговима…

Да, у медијима јесам. Сигурно сам у 90 одсто медија то постао, али чак бих рекао да ми је то част да будем.

Постоји увјерење да Вас људи у Србији више поштују због ставова него што читају Ваша дјела. Како, као писац, на то гледате?

Понекад је један читалац врједнији од милиона читалаца. Када сам био млад, ја сам желио да будем bestseller писац, да имам шири пријем, као у спорту! Онда сам схватио да то није могуће. Али важно ми је да и даље постоје читаоци.

Оно што је занимљиво, рекла бих чак можда и парадоксално, јесте да неки људи који се не слажу са Вашим политичким ставовима…

Ја немам политичке ставове и никада нисам имао политичка увјерења.

Добро, онда они који се не слажу са неким Вашим увјерењима, они воле да читају Ваше књиге и сматрају да сте сјајан писац.

Ко су „они“? Неке органације? ЦИА? (смијех) Занимљиво је то… Размишљате о људској структури, али није на мени да одговорим на то питање. Нека кажу научници, психолози, свештеници… ако хоће и папа (смијех), али ја немам коментар!

Доста се спекулисало о томе да сте кандидат за Нобелову награду. Ове године биће додијељене двије за књижевност. Да ли је прижељкујете?

Не. Ја сам захвалан што у животу имам прилику да наставим да сањам на један прецизан и дубок начин – то је писање. И то је све што желим. И наравно – мало новца!

Живите у Француској. Пратите ли протесте, инспиришу ли Вас као писца?

Пустите ме са тим протестима, ставовима о томе… Доста је више рушења на улици… Не могу да се слажем са рушењем.

Шта пишете?

Желим да пишем нешто… У ствари – већ пишем, али не желим да откријем, то је тајна, строго повјерљиво.

А шта читате, ако то није тајна?

Читам класике, јеванђеља на грчком језику, читам Балзака, Флобера… Читам и своја дјела (смијех)! Мада, своје књиге не читам толико често. Затим читам и модерне, савремене писце. У ствари, желио бих да читам неког новог младог савременог писца, али га не проналазим. Не желим да кажем како је добра литература већ написана и не вјерујем у то. Мислим да је то питање континуитета, да свака генерација има своју варијацију тражења и осјећања и свог начина писања како би опстала. И зато заиста тражим неког новог писца данашњице.

Које српске писце читате, имате ли неког омиљеног?

Нема једног омиљеног, сваки добар писац је мој омиљени. Читам Црњанског, Александра Тишму, читао сам књиге Драгана Великића… Волим поезију Десанке Максимовић… Имате дубоке писце, који заиста припадају врховима свјетске књижевности.

Извор: ИН4С

Напиши коментар