Ратна срећа – Ми­ка Ил. Ма­џа­ре­вић (1896–1965)


Ка­да при­ча­мо о чој­ству и ју­на­штву срп­ске вој­ске, би­ли би­смо гре­шни а да не по­ме­не­мо и јед­ног од на­ших ве­ли­ких ју­на­ка из Бал­кан­ских и Ве­ли­ког ра­та ко­ји је ду­го пао у за­бо­рав. То је био ма­јор Ми­ха­и­ло – Ми­ка Ил. Ма­џа­ре­вић (1896–1965).

По­сле Ва­љев­ске основ­не шко­ле и два раз­ре­да тр­го­вач­ке шко­ле, по­што је од ма­ле­на во­лео вој­не па­ра­де и уни­фор­ме, упи­сао се у Пе­ша­диј­ску под­о­фи­цир­ску шко­лу ко­ју је за­вр­шио као нај­бо­љи пи­то­мац 21. кла­се 1910.

Зве­зди­це на епо­ле­та­ма углав­ном је до­би­јао са­бљом у бо­је­ви­ма и то за­хва­љу­ју­ћи ве­ли­кој хра­бро­сти и по­зна­ва­њу он­да­шње рат­не так­ти­ке. Иако је имао вој­ну шко­лу, због сво­јих ју­на­штва и на­пре­до­ва­ња спа­дао је у та­ко­зва­не труп­не офи­ци­ре. Ма­џа­ре­ви­ћа ни­су са­мо Ср­би од­ли­ко­ва­ли за хра­брост, већ и са­ве­зни­ци, та­ко да је био ви­тез Ле­ги­је ча­сти (пе­ти сте­пен) и но­си­лац бри­тан­ске Ме­да­ље рат­ног кр­ста. Ва­ља још по­ме­ну­ти да је он, по­што је де­мо­би­ли­сан, био про­из­ве­ден са са­мо 27 го­ди­на, у нај­мла­ђег ма­јо­ра пе­ша­ди­је.

О ње­му се ра­зу­мљи­во, при­ча­ло и зна­ло још ка­да је об­ја­вио и сво­ја рат­на се­ћа­ња из Ве­ли­ког ра­та (1933), ме­ђу­тим, од свр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та он је ско­ро пот­пу­но пао у за­бо­рав, мо­жда и због то­га што, иза­шав­ши из Oflag. VI-c у Осна­бри­ку, где је био пре­ба­чен по свр­шет­ку Април­ског ра­та, јер ни­је же­лео да са­ра­ђу­је са оку­па­то­ром, ни­је хтео да се вра­ти у отаџ­би­ну због но­во­на­ста­лих при­ли­ка у та­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји, та­ко да је умро у из­гнан­ству у Ви­скон­ти­ну у Или­но­и­су, САД. По­чи­ва у пор­ти ма­на­сти­ра Све­тог Са­ве у Ли­бер­тви­лу.

Да­нас, ка­да се о ње­му при­ча, углав­ном се го­во­ри о ње­го­вом по­ре­клу и учи­ње­ним ју­на­штви­ма, ме­ђу­тим, ни­ко не при­ча и о чи­ње­ни­ци да је он био тај ко­ји је мо­гао да скра­ти ду­жи­ну ра­то­ва­ња на Со­лун­ско­ме фрон­ту, та­ко да би број из­ги­ну­лих и ра­ње­них на обе стра­не био са­свим си­гур­но знат­но ма­њи, али, рат­на сре­ћа – као и сва­ка дру­га – је­сте сле­па и вар­љи­ва и бр­зо про­ла­зи. Ево тог до­га­ђа­ја…

По јул­ској при­пе­ци 1918. го­ди­не, ка­да се чак ни зри­кав­ци ни­су мо­гли чу­ти, Ми­ха­и­ло Ма­џа­ре­вић је та­да био у пр­вом ба­та­љо­ну Пе­тог пе­ша­диј­ског пу­ка Дрин­ске ди­ви­зи­је, од­ла­зи до осма­трач­ни­це да ви­ди да ли се што де­ша­ва код не­при­ја­те­ља из­ме­ђу 312. и 313. ко­те (ко­ју су зва­ли „Ро­вов­ском ко­сом”), јер тих да­на ни­ко од ње­го­вих ни­је про­ве­ра­вао. Ни­шта се ни­је ми­ца­ло. Је­ди­но је угле­дао на­ше не­ек­спло­ди­ра­не то­пов­ске гра­на­те ко­је су штр­ча­ле из рас­тре­си­те ро­вов­ске зе­мље.

Хтео је да их ак­ти­ви­ра ни­ша­ње­њем из пу­шке, али ни­је же­лео да ри­зи­ку­је, јер ни­је по­нео сво­ју „ма­у­зер­ку”, ко­ју ни­је пре­дао са­ве­зни­ци­ма на Кр­фу, ка­да смо од Фран­цу­за при­ми­ли но­ве Ле­бе­ло­ве „тро­мет­ке”. Ма­џа­ре­вић је, као и мно­ги дру­ги, при­ме­тио да се Ле­бе­лов ме­так, ко­ји је при вр­ху пот­пу­но обао и аеро­ди­на­ми­чан, че­сто, ка­да уда­ри на не­што чвр­сто и обло, од­би­је, док је код ста­ре до­бре Ко­ки­не „ма­у­зер­ке”, ме­так при вр­ху оштар и рет­ко кад се од­би­је о об­лу под­ло­гу ка­кве су ре­ци­мо у овом слу­ча­ју гра­на­те.

Због све­га ово­га по­слао је вој­ни­ка осма­тра­ча до би­ва­ка да му до­не­се Ма­у­зе­ро­ву „пе­то­мет­ку”. Мо­мак се ско­ро ни­је ни из­гу­био из Ми­ха­и­ло­вог ви­до­кру­га, ка­да се на су­прот­ном та­бо­ру по­че до­ста ко­ме­ша­ти: од­је­да­ред су се по­ја­ви­ли бу­гар­ски офи­ци­ри, ко­ји уоп­ште ни­су би­ли у по­ход­ним уни­фор­ма­ма већ у бе­лим па­рад­ним са ак­сел­бен­де­ри­ма и ши­ри­ти­ма! Би­ло је са­свим ја­сно да је до­шао не­ко нео­бич­но про­чи и ви­со­чи­ји од свих бу­гар­ских тру­па, јер се из­ре­ђа­ла чи­та­ва сви­та, ко­ја до­ла­зи до не­при­ја­тељ­ске осма­трач­ни­це уда­ље­не од на­ших ро­во­ва не ви­ше од 50 ме­та­ра. Уско­ро су се Бу­га­ри са­свим ја­сно ви­де­ли у тој осма­трач­ни­ци: јед­ном се ви­де­ла гла­ва, ра­ме­на, до­бар део пр­са…

Као за па­кост наш вој­ник осма­трач ка­да је кре­нуо да ка­пе­та­ну Ма­џа­ре­ви­ћу до­не­се „ма­у­зер­ку”, по­нео је и сво­ју „тро­мет­ку”, та­ко да у том тре­нут­ку ни­је имао ни­јед­ну пу­шку, а ре­вол­вер „на­ган”, на то­ли­кој раз­да­љи­ни, ни­је му мо­гао би­ти уоп­ште од ко­ри­сти. Сви­та се за­др­жа­ла и ка­пе­тан угле­дав­ши на­шег по­сла­тог вој­ни­ка ка­ко се вра­ћа, мах­не му и да­де знак да по­хи­та. Мо­мак по­жу­ри, али се са­пле­те, пру­ћи се ко­ли­ко је дуг и ши­рок, пра­ве­ћи та­ко до­ста бу­ке у оп­штој ти­ши­ни. Бу­га­ри су га због то­га угле­да­ли и је­дан из сви­те бр­зо по­ву­че оног ко­ји се до­тле мо­гао ви­де­ти ско­ро до па­са, а це­ла та бе­ла сви­та се уско­ро пот­пу­но скло­ни са њи­хо­ве осма­трач­ни­це…

По­чет­ком сеп­тем­бра 1918, до­ђе до ноћ­ног окр­ша­ја на Ов­чем по­љу из­ме­ђу Ма­џа­ре­ви­ће­ве је­ди­ни­це и не­ког бу­гар­ског од­ре­да. До­бар део те бор­бе ре­ши­ли су те­са­ци и ба­јо­не­ти уз ра­све­ту тром­бло­на. Ка­да се раз­да­ни­ло ви­де­ло се да је по­ги­нуо и ко­ман­дант бу­гар­ских ју­ри­шни­ка по­руч­ник Ди­ми­три­јев. На пр­вим стра­на­ма ње­го­ве бе­ле­жни­це пи­са­ло је: „Са­чу­вао сам, 18. јул 1918. го­ди­не, жи­вот прин­цу Бо­ри­су, из­ме­ђу ко­та 312. и 313. на фрон­ту пре­ма Ср­би­ма”…

Аутор: Ко­ста Ђ. Кне­же­вић
Извор: Политика, Восток

Напиши коментар