Цена победе у Великом рату: Шта смо дали, а шта добили?


Тукући се са силама које су биле одлучиле да је поробе и униште као самосталну државу и тако је спрече да оствари своје националне циљеве – да сабере све Србе у свом крилу, а поврх тога окупи око себе све земље настањене Јужним Словенима у Аустроугарској, Србија је у рату 1914-1918. године изгубила силно људство. Имала је толико гробова да их све није могла ни побележити.

Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају.

Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника. Тако велике губитке, у односу на број становника није имала ниједна друга држава…

Само у 1914. години српска војска је остала без 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153. 373 војника.

До септембра 1915. из списка живих избрисано је 172.508 бораца.

Током преласка преко Албаније живот је изгубило 77.455 војника, а на Солунском фронту, 1916, 1917. и 1918. године – 36.477.

Сем свега наведеног, године 1915, на територији Србије 34.781 војник умро је од рана или болести.

Велике губитке цивилног становништва имала је Србија у рату 1914-1918. године и у цивилном становништву – 845.000 рачунајући у тај број и жене и децу.

Само од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота.

Укупно, према подацима изнесеним на Конференцији мира у Паризу, Србија је, што војника, а што цивила изгубила 1.247.435 људи – 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. (Према подацима саопштеним у Народној скупштини 1921. године, број жртава рата износио је – 1.000.356). Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су пак 1.511.415 људи.

Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије… Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке… Њих је било око 500.000.

Услед тако великог губитка у становништву, Србија је била осуђена на спор опоравак. На другој страни, она је постала пасивно миграционо подручје, у које су се, како је изнео Милорад Екмечић, сливале православне струје досељеника из суседних покрајина. Последица тога, опет, било је стварање простора за раст становништва исламске вере, које је у дотадашњим историјским раздобљима, свуда сем на Косову, било у демографском назадовању. Отуда, а кад се све друго узме у обзир, може се рећи, као што констатује и М. Екмечић, да је уједињење 1918. године било – „Пирова победа српског народа“.

У том смислу, да је српски народ у Првом светском рату извојевао Пирову победу, говорило се и у Народној скупштини, још 1921. године, нарочито у дебатама које су вођене кад се доносио Видовдански устав. Истицало се и тада, и доказивало, да је Србија у рату за Југославију дала све што је могла и имала, а да за узврат није добила ништа.

„Јесте ли ишли, господо, у село„, питао је 1921. године посланик Борислав Штављанин, „јесте ли видели ону сеоску сиротињу која иде гола и боса без одеће и обуће, чији су хранитељи пали на бојним пољима за ову отаџбину…“

Тамо где је посланик Штављанин стао, наставио је 16 година касније, 1937. године, посланик Живојин Поповић. У Народној скупштини он је рекао да је Србија за награду што је створила велику југословенску државу добила само могућност да заостаје – „на пољу просвете, индустрије, у погледу уређења и одржавања друмова, електрификације…“

Закључак посланика Поповића је био да је Србија „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

Прочитај још: Хрватска се градила на рачун Србије

Указивање посланика из Србије на огромне жртве Србије у рату, и на малу заинтересованост нове државе да се те ратне ране што пре исцеле, изазвало је најоштрије реакције Хрвата, па и оних који су били опредељени за заједничку државу.

Др Мате Дринковић, посланик из Хрватске, близак краљу Александру Карађорђевићу и један од његових главних помоћника при увођењу личног режима 1929. године, изјавио је, на седници Скупштине од 12. маја 1931. године, да све приче о жртвама Србије имају за циљ само једно – да докажу „да би се Хрвати морали покорити Србима“, да би „Хрвати морали да се жртвују“. Али Хрвати, нагласио је Дринковић, „кад им се каже – покорите се, морају одговорити – не можемо и нећемо!“

Прочитај још:

Болест југословенства: У активну војну службу примили 2.590 агресорских војника
Срби, народ који је у 20. веку жртвован

Извор: ФБ група Приче из Великог рата