Злочини комуниста у Источној Босни маја 1945.

Фото: Срби на окуп

До ушћа Сутјеске у Дрину стигло је више од 10.000 четника и неколико хиљада небораца. Многи су изгинули, али већина је заробљена. Када је 13. маја престао организовани отпор, колоне небораца, а са њима и доста четника без оружја, кренуле су према Србији, носећи објаве о амнестији, у којима је писало да је рат завршен и да им се ништа неће десити.

Међутим, били су похватани и готово сви убијени. Према комунистичким изворима, од 13. до 20. маја 1945. године у источном делу Босне убијено је најмање 9.300 заробљених четника, одмах по заробљавању, или после краћег држања у заробљеништву.122

Не може се рећи да ли се међу 9.300 убијених подразумевају и цивили који су пратили четничку главнину (рођаци, омладина за које није било оружја, итд), као и припаднике цивилних формација Југословенске војске (чланови Централног националног комитета Краљевине Југославије, чланови пропагандне, културне и других секција, санитетско особље, свештена лица, и сл).

Највећа група жртава је данима, на камионима, довожена до превоја Вратла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо, и преко села Оцркавља у дугим колонама спровођени до крашке јаме Понор, удаљене два километра од села Миљевине. Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. “Данима се из јаме чуло запомагање недотучених“, сведочио је очевидац Миленко Мирков Вуковић из Миљевине.123

Други очевидац, Миладин Кебара, бележи:

Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 километара, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао старшан призор.

Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан ођек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута – били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од колоне прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, ођек из јаме и све поново…

Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка ђеца у србијанским опанцима, сукненим оделима.124

Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке колоне напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије. Кебара сведочи да су им убице псовале “српску мајку“. То су били партизани 16. муслиманске бригаде. Сем у јами Понор, “убијали су их и где су их затекли, тако да сам гледао лешеве по ливадама и у шуми где сам чувао стоку“, пише Кебара.

Трећи очевидац, Милорад Ј. Вукосављевић, сведочи да је на челу једне од колона пред Понором био један пуковник, кога су ударили у стомак, па је “повукао и остале за собом“.125

Четврти очевидац, фочански свештеник Новак Станојевић, сведочи да је у овој области убијала и 10. херцеговачка бригада:

Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче.

Напиши коментар