Милан Миленковић: Рађање касте


Ако су ови протести и контрапротести, који нас малтретирају овог пролећа нешто доказали, то је да је политичка назови елита у Србији срасла и да се хомогенизовала. „Власт“ и „опозиција“ су само конструкти, појавни облици касте и то што неко игра ову, или ону улогу, нема никаквог утицаја на друштвено кретање.

Србија је, наиме, друштво које је потонуло у жабокречину и које је лишено било какве друштвене динамике. Протести и противпротести су само привидна динамика и суштински делују, и једни, и други, као стабилизатори система, иако остављају привид да се хоће некакве промене. Које промене? Неће више бити дивљег капитализма? Страних инвестиција које пустоше српски буџет? Неће бити приватизација?

Привидни обрачун унутар касте се, дакле, не одвија да би се нешто у друштву променило, јер сви имају исте циљеве, већ да би се прерасподелили положаји и материјална добит унутар касте.

У ту сврху се ангажују велики материјални, медијски и људски ресурси и због тога се и стиче утисак да је друштво заталасано и покренуто, док оно, у суштини, стоји у месту, јер се ни једно озбиљно питање српског народа, српске државе, привредног облика, или расподеле, није ни додирнуло. Друштвено кретање и није ход по улицама, или урлање преко медија, већ подразумева промене у друштвеној бази: у својинским облицима и производним односима. Српска каста је, од самог формирања почетком овог миленијума, своје место пронашла у служењу Западу и сасвим је задовољна тиме да влада у име страних амбасада у Србији. Тиме је конзервирана друштвена динамика и не само да је конзервирана – она је ограничена материјалним потребама касте, која зарађује на друштвеној статици. Зато су реформе сталне, а промене никакве. Реформе, стога, треба схватити као учвршћивање и радикализацију пеотооктобарског модела друштва, у чијем срцу се налази грандиозна пљачка Србије и српске сиротиње, отимачине власништва, дивљег капитализма и медијског слуђивања.

Није далеко дан када ће се, јер је то у логици ствари, привидно зараћене стране у привидном сукобу, изљубити међусобно и братски поделити положаје. То неће, бар не у првом тренутку, бити широко прокламовано, али ће временом почети да се појављују иста она објашњења као када су Весић, или Мали, или Ана Брнабић, прешли у владајућу екипу.

Улични шетачи, који мене неодољиво подсећају на екипу зомбија из Игре престола, су делом састављени из партијских активиста и чланова НВО који ће нешто вајдити, без обзира на исход протеста, јер учествују у стабилизацији система, док већина шета и галами за сендвич, или без сендвича, а свакако без мозга и користи. Идиотски захтеви за „нормалном“и „здравом“ Србијом су медицинске природе, а не политичке. Сви захтеви опозиције су тако дизајнирани да не окрње систем, јер се нормалност и здравље не могу дефинисати, али би захтев за престанком приватизације, или шкартирањем страних инвеститора, били веома конкретни и опипљиви. Зато таквих захтева и нема.

Исто важи и за медије: опозицији медији нису потребни из неких начелних разлога, јер Вучић и његова екипа ионако по васцели дан причају причу коју би и опозиција причала, али су медији потребни да би се представници шатроопозиције персонално боље углавили унутар касте, уз исту причу. Кад би они причали неку другу причу, Вучић би их и пустио на телевизије које контролише, али опасност и лежи у томе што је прича иста и онда само укус публика, односно бирача, одлучује коме ће да додели положај унутар исте парадигме. Што би Вучић ризиковао да неко на екрану изгледа боље, лепше или паметније од њега? Када би постојале другачије идеје, или другачија визија друштва, угрожена би била читава каста, а не само Вучић. Он добро зна како је преузео причу Демократске странке и не жели да проба срећу с тим да неко преузме његову причу.

Занимљиво је и следеће питање: у Савезу за Србију се налазе Тадић, Лутовац, Ђилас, Борко Стефановић, Зоран Живковић и још неколико шампиона Демократске странке, који су се уредно разишли и основали своје странке; како то да нису могли заједно у ДС-у, а могу у СзС? Као да нека невидљива рука препакује српску политичку сцену и одређују ко ће с ким и где.

Исто важи за шатриотску сцену, која се врти као пропелер и где је веома мало оних који могу да се похвале да нису прескакали из једне патриотске организације у друго, док се нису саплели и улетели у неку еврооптимистичку странку. Пусте паре…

СзС је формирао преговарачки тим за разговор са Вучићем и изгледало би чудно да су то урадили, а да нису добили миг да је овај расположен за разговор, ако и да су му расположење за разговор са опозицијом подигли наши страни господари. Остаје нам да гледамо развој догађаја, који иде у правцу или двопартијског, или једнопартијског система.

*Насловна фотографија – један снимак из историје протеста у Југославији. Београд 27. марта 1941. Аутор фотографије је непознат редакцији.

Аутор: Милан Миленковић
Извор: Ћирилизовано

Напиши коментар