Сергеј Трифуновић као „бранитељ“ достојанства српског војника!

На сарајевској премијери филма „Монтевидео, бог те видео“ Сергеј Трифуновић се појавио у мајици са ликом Јована Дивјака, осумњиченог за убиство 42 Србина у Добровољачкој улици.

Током последњег протеста опозиције у Београду са велике бине испред Народне Скупштине у једном моменту одјекнуле су речи – „На нама је да сачувамо достојанство српског војника и захвалност слободарској униформи која је одбранила ову земљу од непријатеља!“.

Ко тог тренутка није обратио пажњу помислио би да ове речи долазе од некога ко поштује српску државу, српску војску и све њене подвиге на одбрани Отаџбине. Помислио би да долазе од искреног српског родољуба. Али ту би се горко преварио јер је ове речи на протесту изговорио човек који, осим порекла, са Србијом и родољубљем нема никакве везе. Убеђени либерал, натовац и аутошовиниста, један од највећих политичких и људских лицемера, човек који је за шаку америчких долара и пакет западних донација небројано пута до сада пљунуо на ову земљу, њену армију и тековине њене слободарске традиције. Аутор ових речи је, веровали или не, Сергеј Трифуновић.

Ако се на овом месту присетимо претходног друштвеног и политичког ангажмана ђака Соње Лихт и Борке Павићевић без сумње ћемо закључити да у његовим речима нема ни трунке искрености. Оне су пример голе фразеологије и јефтине политичке реторике у покушају да велики анти-националиста себе представи у светлу истинског борца за српске вредности. Наши непријатељи, данас еуфемично називани „западним пријатељима и партнерима“ поново желе да обману српски народ и као петог октобра злоупотребом његовог незадовољства своје пулене угурају на највише државне положаје. Једна од њихових кључних карика у том процесу „промене свести“ је управо Сергеј, „највећа звезда протеста“, како су Ђилас, Јеремић и Обрадовић крстили свог (новог) политичког друга.

Сергеј Трифуновић добро је познат српској јавности по својим улогама у многим холивудским антисрпским филмовима. Његова глумачка каријера препуна је србомрзачке и аутошовинистчке реторике, а његови филмови обилују сценама ниподаштавања и обесмишљавања победа које је извојевао управо српски војник. Онај који је у прошлости српску војску на малим екранима приказивао као хорду подивљалих ратних злочинаца, а српског војника представио у најгорем могућем светлу – као окорелог крвника, убицу нејачи и силоватеља немоћних – данас би том истом војнику да поврати углед и достојанство?!

Па зар мисле да је овај народ толико наиван и забораван да ће тек тако да пређе преко огавних, деструктивних улога које је ова глумачка сподоба упризорила у „Стршљену“ и „Српском филму“, остварењима над којима највише ликује управо западна антисрпска пропагандна машинерија.

Зар мисле да ће српски народ тек тако да опрости ругање српским жртвама и своје поверење укаже рециклираним ДОС-овским кадровима и онима којима је Холивуд ближи од Призрена, а Анђелина Џоли и Џорџ Сорош вреднији од мале Милице Ракић и хероја са Кошара?!

Зар будућност да нам диригује онај који сваку српску победу претвара у пораз, онај коме су Високи Дечани и Пећка патријаршија албанска културна баштина, а немањићка Сребреница призориште „најкрвавијег геноцида у 20. веку“?!

Зар да прихватимо да нам о слободи Србије говори онај који шурује са окупаторима Косова и Метохије; да нам о очувању наших граница говори онај који Војводину и Рашку види у туђим државама; да нам о части српског војника говори онај који љуби скуте разарачима српске војске?!

Зар о правди, поретку, реду и моралу придиге да нам држи нихилиста и анархиста, онај који ликује над срамном пресудом Радовану Караџићу и коме је свака друга реч псовање и вређање неистомишљеника?!

Зар такви треба да замене постојећу власт која свакако није идеална и без грешака али против које се не бори тако што јој се супротстављају гори и сервилнији од ње који уместо реда, закона и поштовања институција прижељкују ратно стање на улицама. Они нису алтернатива „режиму“ већ Србији.

Зар очекују да подржимо још један државни преврат, још једно паљење институција, како би они стекли моћ и положај да у дело спроведу оно што протеклих година нису могли – да нас врате у мрачне двехиљадите када је у политици, економији, одбрани, науци, образовању, култури и духовности царовао антисрпски наратив?!

Не, то нису прави кандидати за нове лидере овог народа, то није будућност модерне, слободне и независне Србије. То су особе којима је уместо у жижи политичке и друштвене јавности место на ђубришту историје. Доста је било најгорих, сада су нам потребни најбољи међу нама.

Амин.

Аутор: мр Данијел Игрец
Извор: ИН4С

Напиши коментар