Слободан Самарџић: Бити без Косова значи бити без сопствене историје

Слободан Самарџић (Фото: З. Илић/РАС Србија)

Као што свака река има свој извор тако и сваки народ или држава има свој извор. За Србију то је Косово и Метохија. И док је тог извора, биће и историјског тока у животу српског народа и државе.

Оно што следи јесу моји одговори на три питања која ми је поставила редакција сајта „Глас младих“. Одговоре је објавила 8. априла на свом сајту. Иста питања била су постављена једном броју српских интелектуалаца.

Шта је за Вас Косово и Метохија?

Као што свака река има свој извор тако и сваки народ или држава има свој извор. За Србију то је Косово и Метохија. И док је тог извора, биће и историјског тока у животу српског народа и државе. Када би тај извор наше историје, културе и државности пресахао, не значи да би Срби и Србија нестали, али извесно значи да би престали да буду историјски ток а постали непокретна бара, у најбољем случају мало језеро са перспективом исушења. Наша историја показује да је ова истина индиферентна према конкретном положају Косова и Метохије, према питању да ли је оно у саставу државе Србије или је окупирано. Ако ћемо право, већи део његове историје прошао је, и сада пролази, кроз режим окупације. Али није случајно да је током вековне турске окупације створен косовски мит. Када је српска државност била обновљена почетком деветнаестог века, очи устаника, народа и државника биле су упрте у правцу Косова, тог вечног животног врела Срба и Србије. Век после ослободилачких устанака оно је било слободно, а то значи у саставу Србије.

Да ли Србија може наставити историјски пут без Космета у њеном саставу?

Историјски је јасно да Космет није увек био у саставу Србије. Али, такво стање увек је био производ више силе којој се народ и држава нису могли одупрети: турско запоседање, аустријска и бугарска окупација, немачка окупација, војна агресија НАТО савеза и албанска сецесија. Срби, дакле, нису предавали Косово нити га признавали као део туђе државе, већ су стоички подносили вишу силу, гајили своје колективно сећање и чекали прилику да га поврате. То је историјска вертикала српског политичког става о Косову и Метохији, али са данашњом другачијом епизодом. Први пут за девет векова постојања српске државе актуелни владари су спремни да признају насилно отцепљено Косово као историјски свршену ствар. И сада могу директније да одговорим на питање: какав би то био историјски пут без Косова? Без Косова значи без сопствене историје. Јер, на Косово се мислило увек када су се земља и народ ослобађали иако то најчешће није било само Косово. Оно је напросто наша велика историјска метафора; културе, неимарства, сликарства, духовног живота, јунаштва и свакојаког подвижништва, државништва, задужбинарства, жртвовања – свега што живот једног народа чини богатим. Зар се свега тога морамо одрећи да бисмо „наставили историјски пут без Косова“. У крајњој линији, ко нас на то тера? Да ли тзв. страни фактор? Па тек је он константна у нашој историји која је умела да очува значај и значење Косова. Данас се не ради о „страним фактору“ као највећој претњи, него о владајућој политичкој класи у Србији и уским слојевима социјалних бенефитора који изгледа заиста могу „да наставе историјски пут без Косова“. За њих је битно заборавити све како би се што лакше улили у безличну глобалистичку магму. Лично ме не интересују ни они ни тај њихов пут.

Зашто је српском народу потребан косовски мит у будућности?

Нема великог народа, без обзира на његову бројну и просторну величину, без својственог народног мита. Ако он још прође кроз аутентичну уметничку обраду – у поезији и прози, музици и сликарству, архитектури и неимарству – и то траје вековима, онда имамо посла са националним културним наслеђем прве класе. Историја је хтела  да су архетипови овог српског историјског наслеђа најбројнији и најгушћи на Косову и Метохији. И управо на овом простору обнавља се дан- дањи историјска митска драма најстаријих живих цркава и манастира и културних споменика српског народа. Руше се и пале као у турско време, обнављају се и граде као после сваке варварске стихије. И без таквог данашњег искуства косовски мит био би живо присутан у српској колективној свести, а данас свако може да види да се на врло искуствен начин он враћа и обогаћује. За српски народ тај мит је аутентична спона између прошлости, садашњости и будућности.

Извор: Стање ствари