Тишина на срамоту целог српства

Пуковник Бацић, први с лева након рањавања на Конатици,20.12.1914.

Један од најбољих примера велике жртве српске војске у првој години Великог рата јесте одбрана одступнице Прве армије, која је добила задатак да се пребаци на нове позиције.

Како би омогућио јединицама да се што лакше повуку, пуковник Бацић, командант 13. пешадијског пука добио је задатак брани одступницу Првој армији следећа 24 сата.

Знао је Бацић да је непријатеља готово немогуће задржати јер је испред њега била војска величине скоро две дивизије са великим бројем топова а он је имао један пук, четири топа и исто толико митраљеза.

На први топовски пуцањ пуковник Бацић извадио је свој часовник:

– Од овог тренутка почињу двадесет четири сата, за које време треба да дамо отпор.

Већ у 11 сати командант Бацић је рањен у руку. Сам себи превија руку, не желећи ни за тренутак да напусти своје војнике знајући колико је битно његово присуство.

Он распоређује митраљезе у зависности од развоја борбе са једног на друго крило. Успева да командује и артиљеријом.

И најзад, успева да одбије напад непријатеља и „освоји“ драгоцено време које је било потребно Првој армији за пребацивање на друге положаје.

Око два сата после подне, непријатељ поново креће у напад и успева да помери лево крило 13. пука, које се савија према Гукочу.

Видевши да слаби лево крило, пуковник Бацић, са положаја Светановце где је био, одлази да лично преузме команду тог левог крила и успева да поврати почетне позиције српске војске.

Гласно виче на првој линији: „Званична наредба је да пружимо отпор до последњег човека“.

Јављају му курири да је почео да попушта центар пука, и пуковник Бацић одмах јури тамо. Он подиже ослабљени морал, са пушком у руци је између обичних војника на првој линији одбране. Оснажени присуством свог команданта који дели њихову судбину војници консолидују центар одбране.

Пуковника Бацића тада рањавају по други пут. Пушчано зрно му пробија ногу. И овај пут он одбија да оде у амбуланту и напусти своју војску. Подвезује рану и наставља да издаје команде.

Ноћ пролази у сталним нападима непријатеља. Српска војска је уморна, немају замену и нису имали прилику да се одморе ни тренутка од када су борбе почеле рано јутрос али се успешно бране. Покушавају аустроугари са леве, па са десне стране али их увек дочекају спремно српски војници.

У зору је почело страшно непријатељско гранатирање српских положаја, сви су знали да је то припрема за јуриш пешадије.

Недуго након „челичне кише“ којом је непријатељ покушао да „окупа“ српску војску, креће и јуриш три аустроугарска пука.

Пуковник Бацић, сав у крви и даље је на првој линији и командује својом војском. Не може да хода због ране, па га носе два војника.

Један од официра му приђе и обрати се:

Мој пуковниче, наш задатак је извршен! Примили смо наредбу да држимо одступницу 24 сата…

Ја нећу да се повучем – одговари оштро Бацић

Непријатељ се појачао са додатна два пука војске. У том тренутку је пет пукова аустроугарске војске нападало један у том тренутку већ поприлично ослабљен 13. пук српске војске.

„Мој команданте, ми не можемо више да се држимо! Наставићемо борбу на резервним положајима. Дозволите да се повучемо…“

Пуковник Бацић за тренутак застаје, окреће се око себе и гледа велики број његових изгинулих војника, затим одговори:

Ви сте се понели као хероји! Можете се тући у повлачењу. Ја, ја остајем! И то је моја наредба.“

Пуковник Живојин Бацић остао је са два војника поред њега: његови ордонанси који су га носили и који су одбили да га напусте и поред његовог инсистирања.

Непријатељ коначно заузима српске положаје и затиче пуковника Бацића који је успео и поред својих рана да се усправи, ослоњен на ордонансе.

– Где је ваш пук? – виче му један непријатељски војник

– То сам ја!

– Предајте се! – додаје војник

Овог пута, уместо одговора, пуковник Бацић се нагиње према својим војницима и издаје последњу команду:

– Ватра!!

Ови одмах припуцају и истовремено салва хитаца са непријатељске стране упућује се на тројицу Срба.

Пуковник Бацић још дише у тренутку када га дижу непријатељски војници. Аустријски генерал Вон Апел који командује непријатељским трупама издаје наређење да се покуша све што је могуће како би се храбром Србину спасао живот.

– Овај човек се понео сјајно. Због чега нисте хтели да се предате пуковниче?

Јер се један српски пуковник никада не предаје! Одговорио је Бацић.

Пуковник Бацић подлегао је ранама. Непријатељска војска га је сахранила уз све почасти и на гробу су поставили крст са његовим именом.

Дуго се певала песма у народу:

„Нек је Аустријанаца хиљаде и хиљаде, пуковниче Бацићу. Ти си сам, али ти си Србија“.

Временом су песму, замениле речи, речи шапутање и онда је настала тишина.

Тишина на срамоту целог српства.

Аутор: Милан Богојевић
Извор: Блоговање

  • 219
    Shares

Напиши коментар