Ђовани Виола: Главни разлог мог интереса за бившу Југославију је најава ЦИА да ће вас уништити


Дело италијанског новинара Ђованија Виоле неправедно је и предуго запостављено у српској јавности. У својој књизи „Слатки мирис империјализма“, Виола је комплетирао читаву базу података о жртвама, злочинима, починиоцима – именом и презименом, као и штети нанетој Србији и Црној Гори током НАТО агресије обелодањујући и најситније детаље.

Нарочито је важно што Виола аргументовано и систематски демонтира медијске лажи, које су пре свих пласирале САД и НАТО, током ратова на простору бивше Југославије. Чињеница да је његов рад усвојен на Факултету политичких наука у Риму као верификована научна теза, истиче вредност овог дела чију веродостојност доказују каснији догађаји. Истовремено, како ни на српском језику не постоји слична база података обједињених на једном месту, није претерано рећи да Виолин рад представља, до сада, најзначајније литерарно дело на тему пописивања српског страдања током 90-тих година и сакривене истине. Наравно, то ни у Италији није могло да прође незапажено и да аутора не уведе у проблем.

Магазин Таблоид је први српски медиј који читаоцима доноси ексклузивни разговор са Ђованијем Виолом, италијанским новинаром који је већ тридесет година самостално ангажован на расветљавању изузетно политички мрачног магловитог периода савремене српске историје, нарочито на Западу. А то свакако није једноставан задатак ни за престижне институције.

Догађајима на тлу бивше Југославије Виолу су приближиле неочекиване животне околности већ почетком деведесетих година. Његов отац, Кармело Виола (преминуо 2012.), био је уредник престижног италијанског часописа „Previsioni“ (Прогнозе) од оснивања шездесетих година прошлог века. Због темељног и смелог прилаза политичким приликама у свету тог времена, часопис је био пласиран и доступан у многим деловима света. Захваљујући томе, Виола је био информисан о свим важнијим догађајима, често и пре него што су се десили.

„…Главни разлог мог интереса за тадашњу Југославију је свакако повезан са једним датумом и једним прецизним догађајем: тајним извештајем ЦИА из 1990. године објављеним на југословенски Дан републике 29. новембра“ присећа се Виола у разговору за Магазин Таблоид.

„Тај извештај, попут некаквог морбидног сигнала типа: „уништићемо вас“, најављивао је да ће у току следећих 18 месеци Југославија бити искасапљена ескалацијом насиља, како је писало у документима – „са великом могућношћу “ да се претвори у грађански рат. Тај документ, написан од стране ЦИА, прецизира да је „експеримент Југославија пропао и држава ће бити уништена“, додајући да ће „највероватније бити пропраћено експлозијама етничког насиља и побунама који ће сасвим извесно довести до грађанског рата“. У том извештају ЦИА-е је прецизно дефинисано да председник Милошевић мора бити оптужен као „главни кривац“ у будућим, југословенским конфликтима.

Овај “ тајни“ извештај је написан након што је у САД усвојен закона 101-513 од стране Америчког Конгреса, 5. новембра 1990. Нови закон предвиђао је обезбеђивање средстава за међународне операције и, у овом случају, организована је расподела средстава руководству разних југословенских република на основу политичких критеријума, уз правило да се подршка даје сецесионистима.

Закон којим се, практично, доноси „смртна казна“ Југославији!“ закључује Виола.

Ни то није био једини догађај који га је дефинитивно усмерио супротно од правца у коме је дувао немилосрдни ветар империјалистичких интереса бришући и стварајући државе на тлу некадашње Југославије.

„…У моменту када сам схватио шта се заправо дешава у Југославији, стиже ми извештај објављен у току Дејтонских преговора (1995.) из Стејт департмента – „Bosnia Fact Sheet: Economic Santions Against Serbia and Montenegro“, где је објашњено да су „санкције значајно потпомогле пад Југославије. Индустријска производња и зарада су опале за 50% од 1991. год“. Даље пише: „Слабљење санкција је постао приоритет владе Југославије“. Практично, уцена је успела и сада можемо даље да деламо!

Детаљније, у сврху реализације тог плана, САД су интервенисале шаљући наоружање анти-српски настројеним националистима, медијски покривајући злочине које су ти исти националисти починили а сврха је била да се терет одговорности пребаци на Србе. Успут је организована и у тајности спровођена трговина оружјем и дрогом, од чега је профит каналисан ка финансирању напада на Србе.

Треба знати да је, у овом случају, примењен исти механизам и у Никарагви, где су Контраши (тамошњи побуњеници) били финансирани препродајом дроге у Калифорнији. Није лоше нагласити да су на Косову и Метохији деловале оне исте особе, ЦИА плаћеници, попут Американца Вилијама Вокера, који је већ био познат по томе да је организовао „ескадриле смрти“ у Сан Салвадору!

Поводом тога, војни аналитичар, Ђанандреа Гајани је написао: „…Видевши блиске контакте и извештаје терориста из редова косовских Албанаца и Стејт Департмента из Вашингтона, сасвим је могуће да је масакар из Рачка осмишљен и исцениран од стране ЦИА и „ОВК“, уз саучесништво Вокера, сакупљајући на једно место лешеве из различитих зона Косова и Метохије, који су припадали „ОВК“ терористима (доказано од стране српских и белоруских доктора да већина тих лешева на рукама имају остатак барутне прашине) или особа усмрћених у различитим условима, осакаћене или унакажене да би се отежао рад медицинских истражитеља. Била је то најефикаснија представа изазивања ужаса и огорчења у западном јавном мњењу да би припремили терен за војну интервенцију НАТО-а.“

Виола аргументовано побија сваки наговештај „случајности“ у догађајима који представљају прекретницу и износи детаље злочина, попут испланираног масакра на сарајевској пијаци, којима су страни медији оправдавали или акције непријатељске стране, или НАТО снага против Срба на терену.

„…Прво што сам открио, када сам почео да истражујем поводом тога шта се дешава у Југославији, била су дела дезинформативног типа. Чинило се све на стварању фалсификованих „доказа“ дела која се никада нису ни догодила. На пример постојање плана за етнички мотивисана силовања, чега никада није било, али и за оне злочине који су се догодили, највероватније смишљени и остварени од стране не -Срба, дакле Хрвата, Бошњака, то јест босанских муслимана, Шиптара илити косовских Албанаца и тако даље… Сви ти злочини медијски су представљени као злодела Срба. Знамо за Маркале за које су оптужени Срби а злочин су починили муслимани из Босне. Све је то, дакле, чињено да би се кривице „ослободили“ други у конфликту са Србијом по питању заиста почињених злочина али и користећи исте те злочине да би се погоршала позиција „криминалаца“, односно „злих Срба“.

Симболичан је случај Њузвика (Newsweek) од 4. јануара 1993. који је искористио фотографије мртвих Срба да би приказао „муслиманске жртве“ , или још од 7. августа 1993. „Њујорк Тајмс“ који је објавио фотографију „Хрвата који очајнички беже од српских зверстава“, заправо убице из тог фрагмента су били босански муслимани.

Поред тога, иста тактика коришћена је и у Јужној Америци а, касније примењена на Косову и Метохији, тако да се и у Југославији почело са употребом термина „етничко чишћење“, „геноцид“, „етничка силовања“, „концентрациони логори“… На десетине и десетине, затим и на стотине фалсификованих вести створених по наруџбини Владе САД, а на „употребу и коршћење“ Хрватима, Босанцима и Албанцима са Косова и Метохије, на западу погрешно прозвани „косоварима“, као да су на Косову само они присутни и нико више од других националности, изнад свих Срби!

Међу многим „вестима“, за које се касније потврдило да су фалсификоване, цитирам случај: „Концентрациони логор Срба из Трнпоље“, новинара – снајперисте Роја Гатмана, чувеног добитника Пулицерове награде! Затим „Бомбардовање Љубљане“ (1991.) , рушење историјског старог града Дубровника (1991.) , српска окупација Босне (1992.), масовна силовања у Босни од стране Срба (1993.), напалм бомбе на Бихаћ од стране Срба (1994) ; и на крају разлицити масакри, истинити али „надувани“, који су се догодили у Босни. На пример Меркале – пијаца у Сарајеву (1992.), редови за „чекање хлеба“ (1995.) , и „заједничке јаме Ораховца“ на Косову (1998.), све то приписано је Србима“ резигнирано набраја Виола.

На крају обимног истраживања које је спровео, на основу података добијених из највиших државних и војних служби поводом штете начињене од стране западних агресора 1999. на целој територији тадашње Југославије, Виола је необориво доказа да је „80% погођених циљева било цивилно, а преко 1000 циљева без икакве војне важности!

Као и то да је три до 7 тенкова сасвим уништено а осамдесетак погођено, 5 цивилних аеродрома, уништено је 328 основних школа, 25 факултета, 15 универзитетских зграда, 20 студентских домова, 50 болница, 23 манастира, 32 цркве, 4 гробља, 15 музеја, 5 телевизијских станица, 44 репетитора, 61 мост, 19 железничких стајалишта и главних станица, 34 аутобуске станице, 13 аеродрома , 200 индустријских постројења, 23 што рафинерија што складишта горива, 28 пољопривредних центара и постројења прехрамбене индустрије, 21 конзулат или амбасада; 62% укупне путне инфраструктуре и 15 главних путева, 70% главних постројења електричне енергије, 80% капацитета за прераду нафте и тако даље, и тако даље.

Истраживањем сам дошао до конкретних података о штети нанетој Србији током НАТО агресије и она износи близу 200.000 милијарди долара. Производња је тада опала за целих 27%. Број људи који у остали без радног места, као резултат свега тога, достигао је 500.000. На самом Косову и Метохији НАТО је изазвао унистење 47.000 кућа чиме је директно створио 720.000 бескућника“.

Поред овога, Виола обрадом података разбија још један НАТО мит, онај да је агресија 1999. године имала за циљ да заустави Милошевића и његов режим.

„…Број жртава доказује да се рат водио најпре против народа. Цивила погинулих у агресији близу је 1.800, 1.200 их је већ било у априлу, према речима Живадина Јовановића, тада министар спољних послова СРЈ, судећи по некаквим минималним изворима из Југославије. Српска штампа незванично говори о две до 3.000 погинулих. НАТО овај пут не чини исто као и обично, то јест не увећава број мртвих, већ их минимализује на „само 400 погинулих“. Од целокупног броја погинулих, трећину чине деца. У укупан број погинулих треба уврстити и оне који су страдали и касније од касетних НАТО бомби.

Рањених цивила, по званичним подацима Југославије, било је око 6.000, од чега су 2.000 тотални инвалиди, међу њима 30-40% од њих су деца. Извор, не српски, говори о 15.000 рањених Срба, док би број погинулих војника био измедју 5.000, како НАТО тврди, и 6.000 према незваничном извору из Србије, од свих 40.000 војника Југославије тада присутних на Косову и Метохији где их је највише и погинуло“ каже Виола износећи тек део података о коначном исходу.

Већ ове бројке говоре о посвећености и неопходној енергији које је Виола морао да поседује како би истрајао у том послу. Али нису само обим и сложеност података били једини проблеми већ и моћ „противника“ на кога се намерио.

„…Проналажење и сакупљање докумената у вези са политичком ситуацијом једне државе под притиском империјалистичког типа, увек је јако тешко. Нарочито морамо узети у обзир темељну улогу коју су имале тајне службе, попут ЦИА“ наглашава Виола.

„…Оне нису директно агитовале – осим у неким ситуацијама – већ увек под плаштом агенција створених за те случајеве. Једна од тих је „Ruder &Finn Global Public Affair“ (америчка компанија за „глобалну коминикацију у светурапидних промена, како кажу за себе), чији директор Џејмс Харф (интервјуисан од стране Џонатана Раматија, директора „Jerusalem Institute for Western Defense“ (Јерусалимски институт за одбрану Запада), каже : „18 месеци“, другим речима тачан период предвиђен од стране ЦИА из 1990. о коме сам већ причао, „радили смо за Републику Хрватску и за Босну и Херцеговину, као и на опозицији на Косову. За све ово време смо постигли јако пуно успеха, градећи изузетно снажан међународни имиџ. Ми намеравамо да све то искористимо и развијемо комерцијалне споразуме са овим наведеним државама. Брзина је суштински битна јер је неопходно у јавном мњењу утврдити који су атрибути повољни за наше циљеве.Та, прва фаза је битна, порицање нема ефекта“.

Са оваквим премисама било је логично не веровати свим вестима које објављеним у штампи, а сервиране од стране НАТО-а , и у међувремену покушати да пронађеш аутентичне вести само преко алтернативних извора који су стизали из Југославије, без западњачке цензуре. У том контексту, први органски документ који сам успео да добијем ми је стигао директно из канцеларије Министра за Спољне послове Федералне Републике Југославије, преко Војне канцеларије Амбасаде у Риму, наравно користећи и „Yugoslav Daily Survey“ билтен добијен из истог дипломатског места. Остали важни документи су стизали из једне јако ефикасне агенције за информације , „Национална Координација за Југославију“.

Резултат опсежног рада препознат је одмах и у Италији, на један или други начин, каже Виола.

Књига је била подржана са ентузијазмом, како од дневне штампе, исто тако и од периодичних публикација. Изнад свега и од неких групација људи који се боре против империјализма – направили су видео презентацију коју је емитовала локална римска телевизија (Teleambiente), уз одличну интервенцију Мириам Пелегрини Фери, такође чувеног борца против империјализма.

Виола је за свој рад о медијској пропаганди против Срба добио и више литерарних награда као на пример ону од стране Културног Друштва „Pegasus Cattolica „, Интернационална Литерарна Награда града Рима која је додељена као „Специјална награда за есеј“ (2011). Између осталог, често је цитиран због пописа војних база стационираних у Југославији током ратова и после, Il Faro sul Mondo (часопис посвећен међународној политици), Il Buio, Il Sole 24 Ore, руски Sputniknews, Libereidee (Сајт слободних мисли) где је добио одличне оцене, Sitomontedragone, на интернетет форумима Il Semplicissimus, Scintilla Rossa, WikiVividly , на посећеним блоговима који у западном делу света имају поприличан утицај L’altraversionedeifatti, Le fortificazioni militari , Ilblogdilameduck, Il Nuovo Mondo, уважено представљен на италијанском сајту за борбу против лажних информација ComeDonChisciotte.org  (Као Дон Кихот), и многим другим местима.

Од негативних реакција Виола наводи тек једну када је речено да: „Аутор, у односу на предмет, односно тему, не оклева да заузме страну веома непопуларну и мало објективну. Стога сви прикупљени подаци могу бити критиковани и неупотребљиви за систематске студије.“ Он то није доживео као објективно сагледавање свог рада већ као глобалну појаву подеђености инлектуалних институција политичком диктату:

„Ова „пресуда“ је синтеза вредновања извршеног у Бресанским библиотекама и од стране жирија Награде Квалитета, на 9. конкурсу Микроедиторије Италије 2011. Може се рећи да је овај став, између осталог, изнет без икаквог, ма и најамњег, елемента доказа за то то што је наведено, знак у каквом је стању укочености и где је потонуо свет такозване институционалне културе, који је изгубио сваку везу са реалношћу, и сведен на ниво чисте политичке реакције. Заиста, књига је дефинисана – на сајту „Contro“ као – “ врхунски рад изванредне контраинформације“! А истраживања су прихваћена и усвојена као теза на катедри Факултета политичких наука LUISS из Рима“ с оправданим поносом истиче Виола.

Као нарочити доказ истинитости своје тезе, он указује на то да је 2016., дакле 17 година након рата на Косову и Метохији „Хашки Трибунал признао невиност Слободана Милошевића, ослобађајући га од сваке оптужбе да је извршио криминални акт против дела свог народа, косовских Албанаца!“

„Милошевић је ликвидиран 2006. године у току процеса, судске фарсе, који је покренула Карла дел Понте, мада се она касније и покајала због своје тадашње позиције током суђења. То, ван сваке сумње, даје сјај и достојанство књизи о којој се ради“ закључује Виола у разговору за Магазин Таблоид.

Без обзира што истраживање догађаја на тлу Југославије није у директној вези нити сукобу са домаћим интересима, није било једноставно издати овакву књигу у Италији. Проблема је било и друге врсте. Неко је помно пратио то што Виола ради и отворено му стављао до знања да то чини, вршећи посредно снажан притисак на њега.

„…Наравно да сам наишао на велике проблеме, посебно док сам тражио издавачку кућу. Многи су одбили да је издају, тврдећи да је књига превише и отворено филосрпски написана, иако то, наравно, није истина јер је моје истраживање имало циљ да што више приђе истини и ако ове чињенице подржавају једну страну, као сто и јесте логично, ја имам обавезу да препознам истину без страха да се то неће допасти јаким силама! У једном специфичном случају – који нећу цитирати политичке пристојности ради – секретарица једног јако познатог левичарског новинара, рече да „текст није добро написан, јер презентује факте на конфузан начин“. Једини разлог, заправо, што је тако оцењена књига је био да то нису написали они. У Италији се каже: „где није успео, тамо завиди“.

Да поменем и ту околност да је, у периоду током кога сам вршио ово истраживање, сва моја преписка на папиру, у више наврата, испоручивана на руке али не од стране поштара већ директно у Пошти и увек након формалног телефонског позива! Наравно, пошта ми је стизала након што је била подрпана, поцепана, по неки пут необјашњиво уништена водом – затим поново препакована, да се не би приметило све то. Сваки пут сам морао да потпишем да сам видео у каквом је стању стигао пакет, или писмо, и да „прихватам да га преузмем у таквом стању“. Рецимо да су то неке од сликовитих ситуација које су се дешавале“, присећа се Виола.

Иако у годинама када би могао на миру да ужива у свом досадашњем учинку, који је и осим књиге о скривању истине у злочинима над Србима, веома завидан, Виола не планира да се повуче. Напротив:

„Намеравам да, у оквиру истог пројекта, комплетирам „краћу истрагу“ о америчким војним акцијама у целом свету, почев од 1783. године до данас, и надам се да ћу продубити анализу војне америчке присутности у Италији , почев од пописа из досадашњег разговора“ најављује овај италијански горостас независног новинарства.

Његова књига „Слатки мирис империјализма“ издата је и преведена на још неколико језика. У продаји је између осталог у књижарама у Шпанији, Франсцуској, наравно и широм Италије већ десет година али у Србији за сада још увек не. А тај податак снажно сугерише, с обзиром на тајност каквом се ово дело и подаци које оно садржи скрива од домаће јавности, да експеримент над нашим народом и државом није завршен.

Српски родољуби и ентузијасти, који се тренутно налазе у Италији, већ раде на превођењу ове књиге и ускоро се може очекивати њено и издање на српском језику. Виола је вест дочекао са нарочитим усхићењем, изразио пуну спремност да у сваком погледу помогне реализацију ове идеје коју доживљава као извесно признање за свој досадашњи рад.

Аутор: Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице)
(Аутор се захваљује Гордани Сопрано на укупној помоћи и превођењу)
Извор: Магацин Таблоид, СРБски ФБРепортер

Напиши коментар