Из истраживања Јована Цвијића и Милисава Лутовца: О оснивању Ибарског Колашина


Јакшићи су први су населили Доњи Јасеновик, а потом и друге делове Ибарског Колашина. Има их још у Газиводама (10к), затим у Букошу код Вучитрна, у Вучјој (Ибар), Плани (Топлица), Поповцу (доњи Ибар) и у неким селима код Смедерева, каже се у једном истражвању Цвијића и Лутовца

Из једне старе и ретке књиге Српске Академије Наука под насловом „Насеља и порекло становништва“ (књига 34), српског научника, Јована Цвијића, објављене 1954. године у Београду, која садржи и истарживачки рад Милисава Лутовца, сазнајемо како је настајао Ибарски Колашин, данас општина Зубин Поток, тачније како су Јакшићи, први населили Доњи Јасеновик, село у Зубином Потоку, а касније и друге делове поред Ибра.

Јован Цвијић

О Доњем Јасеновику каже се овако: Село је на десној страни Ибра. Кроз њега тече поток – Суовара, који у доба наглих киша доноси велики нанос и засипа плодно земљиште. Опасност од њега је већа уколико све више нестаје шума, каже се у књизи.

Поједини крајеви у селу носе ове називе: Виноградине, Орашак, Округлица, Јасење, Запис, Баре, Дрље, Вуче Поље, Чиловаче, Странчине, Бранково брдо, Равне Сечине, Стојића брдо, Николине њиве и Потоци. Тако је и данас.

Доњи Јасеновик је старије насеље јер је у њему „латинско гробље“ и Јањевац, црквина. И једно и друго су старијег српског становништва. Друга црквина у „латинском гробљу“ везана је предањем, за војводу Радича. По њему се и данас добар део долине уз Ибар у зубином Потоку зове Радич – поље. Али Доњи Јасеновик, село које је добило име по јасењу, остајало је пусто неколико пута.

–И поред природних преимућстава куће данашњег становништва нису биле до пре 120 година овде већ у брду у месту Кућетина где је старо гробље Јакшића. Узроци овоме су: Јасеновик је био на путу којим су пролазили Турци. Ипак је насеље у брду користило поље, али са страхом и под стражом, увек је по неко мотрио на кретање Турака поред Ибра, стоји у књизи 34 „Насеља и порекло становништва“ Срапке академије наука, Београд 1954.

Велики истраживачи и академици

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) био је српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије, професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Kарловог универзитета у Прагу. Од оснивања Београдског универзитета 12. октобра 1905, постао је један од осам првих редовних професора на Универзитету.

Милисав В. Лутовац (1901—1988), био је српски географ, академик САНУ.

Милисав Лутовац

Оснивачи Доњег Јасеновика, према овој књизи и истрживањима познатих истраживача Јована Цвијића и Милисава Лутовца, први насељеници не само овог села него и целог Колашина, били су Јакшићи (26к., Петковдан). -Њиховог претка који је пореклом из Бјелопавлића позвао је султан да се насели на опустелу земљу и дао му кнежевски берет са особитим привилегијама. И заиста, они нису имали ага нити су плаћали данак до пре 85 година. Од насељења броје 7 (седам) појасева (Александар 60 година, Деспот, Радојица, кнез Стеван, кнез Вуксан и кнез Стеван). Добивши берет да се насели где хоће у Колашину, Стеван је по породичном предању, рекао да ће се зауставити тамо где певац запева. То се десило код Јасена у данашњем Јасеновику, најплоднијем крају Колашина, али су се његови преци морали померити у брдо, из којег су се касније вратили овамо. Повратак на старо огњиште везује се за убиство неког јањичара што је утицало на Турке да не чине зулум, пише у књизи.

Сви Јакшићи, према истраживањима Јована Цвијића и Милисава Лутовца, потичу од кнеза Стевана. Неки Јакшићи напомињу да је само једна њихова грана (Петровићи) од довотка Андрића из Чечева, али да су се са њима потпуно стопили у једну братственичку целину. Јакшићи су се исељавали по Колашину и у друге крајеве. Селио се у Србију због свађе и кнез Вуксан па се опет вратио. Јакшића има још у суседном селу Газиводама (10к), затим у Букошу код Вучитрна, у Вучјој (Ибар), Плани (Топлица), Поповцу (доњи Ибар) и у неким селима код Смедерева. Захваљујемо се, овом приликом, господину Љубиши Богдановићу, Колашинцу из Свилајинца, који нам је уступуио књигу на коришћење, а коју је набавио и коју чува ради своје фамилије Богдановић, о којој такође има података у овој књизи. Колашинци, ма где били, углавном, не препуштају забораву завичај и корене.

Аутор: Славица Ђукић
Извор:Јединство

Напиши коментар