Како смо победили НАТО на интернету


У вријеме НАТО агресије на Југославију интернет је већ био довољно развијен да може да послужи као средство за пропагандни рат. Боље су га користили они који су се бранили јер им је главни циљ био да они које НАТО бомбардује добију људски лик. Сматра се да је то био први рат који је вођен и на мрежи.

Војислав Родић, један од првобораца, описује те дане и објашњава зашто вјерује да је Југославија тај рат добила.

Како је сада Росандићима, сасвим самима на Хавајима?

Ово је питање које ме је највише мучило крајем марта 1999. Радило се о српској породици која је живјела на једном од хавајских острва и оданде беспомоћно посматрала шта се ради њиховој домовини.

Слике ужаса на тв-у су биле повод за њихово љутито (гласно) реаговање, бука је узнемирила комшије, које су одмах звале полицију.

Онда је уследио разговор са полицајцем, који је био потомак хавајских урођеника и врло брзо је схватио сву тугу и немоћни бес, па су Росандићи прошли само са благом опоменом.

Зар нисам имао прече бриге у вријеме када су бомбе падале по граду у коме живим?

Оно што ме је потресло је била та ужасна усамљеност, беспомоћност на другом крају свијета у тренутку када смо по први пут осјетили заједништво – не као политичку флоскулу, већ као инстиктивну блискост у вријеме стварне животне опасности.

Тако долазимо до једног од првих ефеката интернет ратовања – брисање физичке удаљености и осећај блискости са људима на другом крају свијета.

А 1999. се заиста водио Први Интернет рат

Како смо „ратовали“ у време када је укупан капацитет свих интернет линкова наше земље био 8 Мбпс?

Цвркутање модема

Везе са интернетом су обављане тако што би сте се повезивали модемом преко (често аналогне) телефонске линије, па после дуге паузе испуњене кликтањем цифара (неки су знали да препознају број и када се зове дигитална линија), затим хистерично пиштање преко звучника модема (временом научите и да ли ће пиштање резултирати успостављањем везе, или ћете поновити цео поступак), а затим би црвене диоде на вашем модему почеле весело да свјетлуцају, доносећи вам вијести од пријатеља и са, тада тако малобројних, веб сајтова.

Дочарати ту, помало магијску, операцију некоме ко је одрастао уз стално присутан широкопојасни интернет (који више нико данас тако и не зове) је исто као и објаснити некоме ко је одрастао уз кућни телефонски апарат (па још бежични) ситуацију у којој амерички фармер двадесетих година прошлог века пише дописницу (шта је то „дописница“) својој телефонској компанији да му је веза у прекиду и ако неко може да сврати у следећих пар недеља он би био веома захвалан.

Први дани агресије су били испуњени управо „повезивањем“ телефонских и интернет веза.

Родбина из иностранства више није могла телефоном да добије своје најближе, али је интернет ипак радио.

Друштвене мреже нису биле ни у зачетку, популарни интернет прегледач је био Netscape, а претраживач Yаhоо.

ратна редакција

Поруке смо размjењивали на форумима (претеча друштвених мрежа) и на е-маил листама, које су имале и по више десетина хиљада чланова. Пошаљете имејл поруку на адресу листе и сви чланови је добију, онда неко одговори свима, а затим настане еквивалент данашње „твитер олује“.

Прве поруке су се односиле на немогућност добијања родбине у Србији телефоном, па смо онда почели да радимо неку врсту интернет exchange  (не у данашњем смислу ријечи), која се састојала у томе да позивамо телефонске бројеве наведене у имејл поруци и онда разговарамо са непознатим (најчешће успаниченим) људима којима смо прво морали да објашњавамо ко смо и како знамо за њих, а онда би преносили породичне вијести, па би одговоре слали имејлом родбини и пријатељима у иностранству.

Телефонирање имејлом

Углавном су дјеца из „бијелог“ свијета молила родитеље да иду у склоништа, а родитељи њих да не иду на демонстрације. Нису слушали ни једни ни други, али је било битно да се оствари комуникација, јер док је год постојала нека, макар и посредна, веза било је лакше и једнима и другима.

Сајт  inet.co.yu  (за тадашње вријеме уобичајен веб сајт компаније која пружа интернет услуге) смо у ноћи између 24. и 25. марта претворили из компанијске презентације у информативни „портал“ и решили да дајемо „вијести“ о ономе што се дешава око нас.

То је било вријеме када су штампани медији тек опипавали виртуелну медијску реалност, најчешће би неки недељник поставио скенирану насловну страну последњег броја штампаног издања, али су почели да се појављују и професионални портали са агенцијским вијестима, врло малим фотографијама, док је видео запис био права ријеткост.

Не заборавимо да је Фејсбук основан 5 година касније, YouTub 6 година касније, а Googl само 6 месеци раније.

Какав је био садржај тадашњих порука? Реакције „наших у бијелом свету“ су најчешће биле поруке подршке, врло често у повишеном емотивном тону, пркосне и охрабрујуће.

Најчешће су то биле вијести о протестним скуповима који су организовани широм свијета. Добијали смо и фото-извештаје са демонстрација – ове су одржане 29. маја у Отави, 30.јуна у Торонту, 5.јуна 1999. у Сан Франциску:

демонстрације у Сан Франциску
Демонстрације у Отави
Демонстрације у Торонту

Ми смо на сајту и у преписци објављивали оно што смо видјели својим очима (најчешће просторно ограничени на најближу околину).

Међутим ограничења у кретању смо надокнађивали широком мрежом „дописника“ – а то је био свако ко је имао компјутер са интернет везом (тада се то двоје није нужно подразумијевало) и вољу да јавља о томе шта се дешава у његовој околини. Као што је спонтано растао тим оних који су одржавали садржај на сајту, тако је расла и „дописничка мрежа“.

Тада смо схватили да морамо да ријешимо питање провјере вијести које су нам стизале са терена, како домаћег, тако и иностраног.

Нисмо били у прилици да било кога пошаљемо „на лице мјеста“ да провјери истинитост навода, али смо научили да се ослањамо на вишеструку провјеру сваке вијести из разних извора.

„Радар“ аматери

Увијек би сачекали да добијемо више вијести о истом догађају, звали смо људе које смо познавали лично, локалне центре за узбуњивање, полицијске станице, а непроцјењиву подршку смо имали од мреже радио-аматера.

Тај хоби је био популаран и представљао је својеврсну „друштвену мрежу“ прије него што је тај појам добио значење које данас има.

Оно што је посебно издвајало радио-аматере је било што су се међусобно познавали годинама (најчешће не лично, већ остваривањем радио-аматерских веза), имају свој кодекс, дозволе, међународно признате лиценце.

Имали су огромно искуство у остваривању веза у ванредним ситуацијама (природне непогоде), а за вријеме агресије су представљали важан извор актуелних информација за све који су могли да их прате.

Сваки налет непријатељске авијације су пратили и без радара. Ко је могао да слуша њихове преносе „рата уживо“, ноћу се ослањајући највише само на звук авионских ескадрила, имао је бољи увид у дешавања од оних који су пратили полијетање авиона на тв станицама преко сателита. Архива њихове комуникације је важан део историјске грађе из овог периода.

Све ТВ станице и њихова мрежа предајника су били под сталним ударима непријатељске авијације.

Морали су да раде у ратним условима, али у ситуацији када није било могуће да тв станице програм емитују преко интернета до изражаја је долазила сналажљивост појединаца.

Бржи од телевизије

Када је погођен воз у Грделичкој клисури екипа локалне телевизије из Лесковца је прва дошла на лице мјеста и снимила прилог.

Један од камермана је имао на свом рачунару видео-гребер картицу којом је извукао поједине фотографије и послао их нама. Мање од два сата по нападу смо на сајту објавили вијест са лица мјеста, поткрепљену фотографијама разарања путничког воза.

Сајт „War against Yugoslavia“

Тек неколико сати касније је (заувек озлоглашени) Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, почео са својим „објашњењима“ о возу бржем од ракете ваздух-земља, а све поткрепљено „убрзаним“ видео снимцима.

Аутентична вијест са лица мјеста је имала много већу тежину од удаљених „анализа“, али како је учинити видљивом у медијској магли која је доминирала, као и у сваком рату.

Тада смо почели да увиђамо колики су домети „грађанског новинарства“ и какви су мрежни ефекти када се велики број људи укључи у дистрибуцију информација, али и дезинформација.

Како уопште провјеравати истинитост примљених вијести?

Добијете електронску поруку од непознате особе, позив са непознатог броја (у ствари тада на аналогним линијама и нисмо могли да видимо број са кога долази позив) са поруком која је на први поглед хитна и од пресудног значаја за животе угрожених.

И све то у повишеној емотивној атмосфери пуној анксиозности – куда ће ноћас да ударе?

Када примите пету поруку од неког НАТО војника који се наводно не слаже са агресијом и пита вас како може да вам помогне, а садржај и форма поруке су идентични – тада схватите да се и друга страна озбиљно упустила у нову димензију ратовања и да се иза више, привидно добронамерних, порука крије један те исти аутор, што вас научи да будете опрезнији у томе како ћете и да ли уопште да одговарате баш на сваку поруку.

Токсичне вијести и НАТО леци

У рату морате брзо да учите јер се грешке скупо плаћају, а прилику за поправни испит можда нећете имати.

Некад су поруке биле заиста занимљиве, можда и аутентичне, али и ефекат изазивања панике код противника је значајна компонента ратног напора, а то смо стално имали на уму.

Пише нам исељеница из Перуа, којој је школска другарица (удата за НАТО официра) јавила да јој је муж увече причао како су тог дана у авио-бази товарили велике пакете са лецима у авионе, а њему је било чудно што је особље које је вршило утовар било обучено у заштитне АБХ комбинезоне!

Овакве приче су се шириле огромном брзином и истог дана смо били запљуснути упозорењима да никако не дирамо летке јер су отровни или заражени неким опасним биолошким материјалом.

Шта урадити – упозорити све на могућу опасност, или прећутати и смањити панику, уз увек присутну мисао – а можда ту ипак нешто има? Леци су иначе били предмет подсмјеха – како због садржине, тако и због форме.

Када ми је пријатељ из Ниша јавио телефоном да је на кућу преко пута његове пала касетна бомба као и да је чуо да су оборена два НАТО авиона одговорио сам му да одмах дајемо вијест о бомбардовању Ниша касетним бомбама, али то за обарање два авиона, ‘ајде молим те нађи од кога си чуо, па нека он каже од кога је чуо док не дођете до неког ко је нешто заиста видео, а онда нека тачно преприча шта је видео…

Најчешће се дешавало да људи са земље виде како авиони избацују термо-мамце за противавионску артиљерију, што би протумачили као траг погођеног авиона.

Пријатељи са Исланда

Како смо технички одржавали веб сајт који се за неколико недеља пробио међу првих 10.000 на цијелом интернету (истина тада много мањем).

У то вријеме када би сте посјетили веб сајт неке глобалне компаније на насловној страни би вас поред садржаја сачекало и неколико линкова: Ако сте из Европе кликните овде, ако сте из Америке кликните овде, ако сте из Азије и Аустралије кликните овдје. У то вријеме нису још постојали сервиси (као Акамаи) који би аутоматски распоређивали упите посјетиоца на „најближе“ или најмање оптерећене сервере, па ако сте жељели брже учитавање веб странице требало је прво да размислите у ком дијелу свијета се налазите и онда кликнете на одговарајући линк за брже учитавање веб страница.

У почетку се наш веб сервер налазио у просторијама фирме, повезан са интернет провајдером попречном везом (стално отворена).

Већ после неколико дана је сајт био практично „невидљив“ због оптерећења те попречне везе, па смо брже-боље преместили сервер код нашег провајдера.

Касније смо схватили да смо имали среће што је провајдер имао и генератор за непрекидно напајање, и то смјештен на камиону.

Олакшање је потрајало мање од недељу дана, а онда је експоненцијални раст посјете опет учинио наш сајт неподношљиво спорим. Шта сад да урадимо? Постали смо жртве сопственог интернет „успјеха“.

Тада добијамо мејл интернет провајдера са Исланда – свиђају му се наше вијести, не воли политику НАТО пакта, али сајт нам се споро учитава – да ли смо расположени да нам он бесплатно држи непрестано ажурирану, синхронизовану, копију сајта?

Прихватили смо великодушну понуду, а у року од следећих неколико недеља на сличан начин смо постали корисници још неколико миррор сервера (од Америке до Аустралије).

Одједном смо технолошки ушли у сферу веб сајтова међународних корпорација, које себи могу да приуште миррор копије у цијелом свету. Затим је услиједио период убјеђивања наших посјетилаца да мало „шарају“ кад посећују сајт и да запамте у својим интернет прегледачима њима најближе адресе.

Страх од искључивања са мреже

Да ли смо стрепели да ће нам искључити интернет – било прекидом саобраћаја, било блокирањем нашег националног домена, или другим методима филтрирања саобраћаја?

О томе се једно вријеме доста причало, али и сами смо дошли до закључка да је то мало вјероватно, јер и агресору је исто тако било неопходно да има интернет везу са становништвом које жели да покори. У блиској будућности ће напади на интернет инфраструктуру, као дио ратних операција, сигурно бити високо на листи оружја судњег дана.

Што је једно друштво више зависно од интернет технологије, самим тим је и више зависно. Као што смо престали да користимо изразе као што је „информациони ауто-пут“ или „е-трговина“, тако ће ускоро бити плеоназам „сајбер-оружје“ – највећи дио оружја ће бити управо оно што данас зовемо „сајбер-оружје“.

Без буке ће бити искључивани критични друштвени сервиси – све комуникације, енергетика, водоснабдевање.

Преводиоци хероји

Како смо обезбиједили да се вијести преводе 24 сата дневно 7 дана недељно – на енглески, њемачки, касније и на руски?

Прво смо имали доценткињу са Филолошког факултета која се трудила да нам енглески буде коректан, али ни она није могла да ради 24 сата.

Тада су нам се прикључили „преводилачки“ тимови из САД и са Новог Зеланда.

Та расподјела је била значајна јер су радили у удаљеним временским зонама, а радило се о људима који су имали своје професије, а поподнева и (њихове) ноћи су биле посвећене превођењу вести.

Њемачки превод је радила девојка из Прокупља која је сама издржала свих 78 дана.

Нису постојале посебне језичке верзије сајта, што је данас уобичајено. Вести су ишле једна за другом и свака је била на свим језицима. Тек пет година касније, када смо угасили сајт са вијестима, јавили су нам се многи „наши“ Американци (трећа и ина генерација, рођени у Америци, никад били у Србији) који су се жалили јер им је управо тај начин презентације вијести представљао могућност да сами науче језик својих предака!

Бели анђео

Када је агресија почела скенирао сам страницу из календара са репродукцијом Бијелог анђела и понудио свима који су заинтересовани да им је пошаљем.

Наравно, у духу тадашњег времена и нетикеције скренуо сам свима пажњу да је фајл прилично велики (.бмп од скоро пола мегабајта) и да опционо могу да га „зипујем“ да буде мањи, за оне са споријим интернет везама.

Ни слутио нисам да ћу недељама потом свакодневно примати молбе из цијелог свијета да пошаљем Бијелог анђела. Тада сам постао свестан значења Черчиловог захтева да се усред највећег ратног напора повећа буџет за културу „То тражим да нас подсети за шта се боримо“.

Када смо добили фотографије бомбардовања од чувеног свјетског фотографа Томислава Петернека помислио сам да је то као да уредништво школских зидних новина добије од Паје Јовановића платно да употпуни садржај његовим скромним прилогом. Највише ми је било жао што смо морали да смањимо резолуцију на тада прихватљив ниво.

Живот и у рату чине мале ствари, а не само покрети трупа, бомбардовање, дејство ПВО, окршаји на фронту.

Када сам пред Ускрс пролазио поред ресторана Полет на Цветном тргу у излогу сам видео ускршњи аранжман са неколико малих зечева.

Фотографије које сам тада направио су изазвале огроман број позитивних коментара – тај контраст између дјетињасте усхићености малим зечевима и лепљиве траке преко излога, која тако речито говори о надолазећој опасности, је имао емотивни ефекат који се може поредити са сликама разарања које ће тек уследити.

Колико су културне активности биле битне за нас у земљи, можда су биле важније „нашима у бијелом свијету“.

Замислите како изгледа када исељеник на Новом Зеланду, после свих вијести на тамошњој телевизији, преко веб камере код раскрснице „Лондон“ угледа нашу фолклорну групу која игра у сред најпрометније раскрснице у Београду.

Тадашњи квалитет слике је био као да пренос фудбалске утакмице гледате кроз „шпијунку“ на вратима, али су зато емоције употпуњавале ниску резолуцију и доводиле је преко данашњих 4К.

На веб сајту смо имали посебну рубрику „Ментална Хигијена“ то је била „слободна зона“ за потискивање анксиозности – текстови, карикатуре, фото-монтаже, разни савјети, све што је могло да помогне да се ублаже психолошки ефекти сталног ишчекивања следеће узбуне.

Све ово су само делићи непрегледног мозаика из тог периода – вијести, фотографије, дневнички записи, анализе, поезија, сатира, а у томе је учествовало неколико десетина хиљада људи из земље и свијета, као и бројне организације.

Лекције које смо тада научили о понашању појединаца и организација у мрежном окружењу су у свему примењљиве и данас, када су нам на располагању много развијенији интернет сервиси.

„Непријатељ“ смо били ми, али не онако како нас је приказивала заглушујућа пропаганда великих медија, већ су ту временом главну улогу одиграли детаљи међуљудске комуникације.

У великом броју случајева смо приметили да се тон комуникације значајно мења после неколико размењених порука.

После прве поруке у којој смо обасути увредама, ако би смо одговорили смиреним тоном, на добром енглеском, а онда написали „извини, почиње узбуна, морам у склониште“ онај са ким смо се дописивали би одједном почео да се брине – јер би осетио да је са друге стране исто тако неко ко сједи за својим рачунаром, вјероватно у још по нечем близак њему, али у реалној опасности.

Како смо добили лица

Корисник њузгрупе из Америке, који још увек подржава рат, објашњава у чланку Гардијана како су се променила његова осјећања.

„Када је рат почео, прибиљежио сам неке српске имејл адресе, писао тим људима и упутио им поруке пуне мржње. Тада се десила занимљива ствар. Почео сам да бринем за те момке и њихове породице док је трајало бомбардовање. Упознао сам те људе и тако је непријатељ добио лице. Више не мрзим Србе.“

Мекдоналдс на Теразијама 1999.

Свеукупни пропагандни напор агресора је имао само један циљ – дехуманизација непријатеља, јер када непријатељ нема људско лице, када се сведе на ниво штеточине – све је дозвољено.

Несумњиво геноцидне ратне активности се у перцепцији модерног новочовека (хомо дигиталис) своде на ниво дератизације, дезинсекције и дезинфекције.

Не убијају се људи, већ не-људи, не убијају се породице већ се неутралишу хорде дивљака који не заслужују да дијеле исто небо са нама – модерним, као-сав-остали-слободни-свијет, људима.

Редовно ажурирање етичким закрпама се подразумијева и оне се спроводе континуално, без могућности бирања, јер сада је све у „облаку“.

Мржња се пажљиво култивише непрестано понављаним неистинама, а саосјећајност је не само непостојећа, већ и непристојна.

Али када „непријатељ“ добије лице, мржња губи на оштрини, почиње да се јавља осећај солидарности, саосећајности, преиспитују се активности сопствених политичких и војних лидера.

Управо у томе томе се састојала наша победа у Првом Интернет рату.

Да парафразирам Ајнштајна – не знам чиме ће се све водити Други Интернет рат (који је увелико у току), али Трећи ће се водити кредом на табли…

Извор: ИН4С

Напиши коментар