„Мирдита, добар дан!“ – Србијо, лаку ноћ!

Терористи РОСУ хапсе током упада на север Косова и Метохије

Ових дана је још једном доказано да се Србија свела само на своје име, док онога што ју је красило више нема. Нема храбрости да се удари шаком о преговарачки сто, нема контроле Срба над својом престоницом и оним што се у њој збива, а нема ни интелектуалца који ће да се усуди да каже да је све ово једна велика глупост, кукавичлук и понижавање.

Након јучерашње провокације нашег народа на Косову и Метохији, ми смо се показали као највећи упућивачи протестних нота, апела и празних претњи онима који нас туку, муче и убијају и који ће у својој намери истрајати. Како се јуче учинило, довели смо себе у позицију да нама неко у Србији уврће руке, вуче нас за уши и смеје нам се у лице. Ако бих био у стању, као што не бих, да ову ствар сагледам са чисто политичког, тачније користољубивог, аспекта, па да кажем да би било добро ово отрпети како бисмо сутра добили нешто више и имали некакву предност, опет не бих имао шта да ставим на страну кантара који мери Србију и Албанце на Косову и Метохији. Данас смо само у горем положају него јуче, с тим што су Албанци добили крила за свог двоглавог орла, па данас имају више слободе у нападу на нас, него што су имали до јуче.

Плашим се да ће, ако се настави са овим благим упозорењима, доћи до тога да сви лежну државу Косово сматрају за праву и самосталну, а да ће се запитати – да ли је Србија самостална кад реагује искључиво нереаговањем.

Два према нула у овој политичкој утакмици против Србије повела је Албанија пеналом у центру Београда, тако што су нам увалили фестивал „Мирдита, добар дан“ који за циљ има популаризацију нечега што не само да није српско, већ је добрим делом и антисрпско, попут уџбеника „Историја Kосова у школским уџбеницима Kосова, Албаније, Србије, Црне Горе и Македоније“. Када би један овакав фестивал могао бити одржан у Албанији или на Косову и Метохији у срединама са претежно албанским становништвом?

Све у свему, Мирдита престоници Србије, мучење Срба у срцу Србије. Да резимирамо – „Мирдита, добар дан“, Србијо, лаку ноћ!

Иако је ово пре свега политичка утакмица између Срба и Албанаца, ми смо сами себи улетали у ноге и повређивали играче у својој одбрани тако што смо једни другима претили ратом и потезали га као највећи аргумент и блокаду реакције према свом ривалу на терену. Уместо да се ова утакмица игра само тамо на Косову и Метохији, допустили смо је да нам уђе и у главни град.

Жене у црном испред патријаршије

Поред свега овога, успели смо и самима себи у овој дводневној утакмици да дамо и аутогол. Наиме, „Жене у црном“ су испред Српске патријаршије извеле један протестни перформанс и поново, сада већ чувене љубичасте крпе, исписали паролама којима говоре како оне једине могу да одлучују о свом телу. Међутим, интересује ме како то да нису протестовале на неком другом месту? Зашто је СПЦ постала главна мета политичара, феминисткиња у служби политике, као и свих осталих? Рећи ћу вам како… Тако што сви знају да се једино још у цркви може наћи заметак Србије коју смо изгубили и чије име данас срамотимо. Црква никада и није одлучивала шта ћете ви радити са својим телима. Жена је стуб куће, државе и света, што се мене тиче, али у питању је жена коју не дотичу поруке других, већ самостална жена која би се на примедбе само насмејала. Не можете као друге феминисткиње недавно да се жалите на то што је на врху СПЦ мушкарац, као што се ни ми не можемо бунити што нама није дата најлепша ствар на свету – да рађамо. И тог патријарха и све епископе родила је жена. Није их родио отац. Морамо престати са бесмисленим борбама међу собом, као да немамо никаквих других проблема.

Све своје слабости и измишљотине подвели смо под слободу, а своју слободу подредили смо политици, па смо уместо слободе добили ропство.

И вуци, Србијо, или ово што је од тебе остало и твојим се зове, букагије које су ти сковали твоји људи и твоја деца. Заслужила си да скапаш кад ти је народ овакав. Где постоји држава без народа? Има ли игде слободе без борбе? Постоји ли тело без главе?

Увек сам саосећао са нашом браћом и сестрама који живе на Косову и Метохији у енклавама и саосећам и даље, али бих им поручио да ни у такозваној Србији, барем што се духа тиче, није ништа боље.

Овакву Србију пошаљите у „Задругу“, а извуцимо ону нашу из музеја, из архива и дозволимо јој да се расцвета из књига, да проклија из народа, па да видите како више неће бити дилема, шамара, окова, добацивања и угњетавања. Биће само чисте слободе и ваздуха који су удисали најмилији синови и кћери Србије. Тада ће нам се и Косово вратити само од себе, јер наши душмани никада нису смели да се залећу на праву Србију.

Аутор: Милан Ружић
Извор: Искра

Напиши коментар