Милан Ружић: Хајте, браћо, на Тројчиндански сабор!


Ближи нам се Тројчиндан! Ми постимо, а они оштре кочеве и нарезују кључеве нових брава које хоће да стављају на наше светиње.  Ми се молимо Господу, а они НАТО-у, свако за помоћ која и од кога му је потребна. Ми се крстимо, а они лају.

Вадите, браћо Срби из Црне Горе, крстове из мајица и кошуља да се виде. Отворите све цркве, распалите по свим звонима. Отпечатите све ћивоте и пред цркве ставите све иконе заштитнице. Нека порте буду склоништа од разбраћених, а храмовни зидови неосвојива тврђава неверних.

Дошло је време да Срби у Црној Гори, земљи у којој су одувек живели, морају да бране оно што су од оних који су јуче решили да више нису то исто. Не знам да ли је ико икада у најлуђим сновима помишљао да ће неко хтети да затвара, руши или отима цркве. Свака затворена – да се поново отворити. Свака порушена – да се обновити. Али свака отета – проклета је братском клетвом и у њој више места ни за Господа нема.

Са чиме ћете на браћу, разбраћо? Са којим крстом ћете против свог крста и крштења? Са којим ћете Богом на Господа? Који отац стоји иза вас без Оца? Ко су ови што на своје ударају? Чији сте ви, ничији Црногорци? Која ће то црква затворити ову вечну? Које кандило може окадити кућу у којој се више не крсти како се крстило, не пости како се постило и мрзи јаче него што се икада волело?

Не питам вас за ваше – за божје вас питам! Откуд вама тапије на божје куће? Јесу ли свеци приватна својина? Чије су иконе које ћете отимати? Све сам вас могао разумети донекле, не и подржати, али да на крст ударите, нисам могао ни да сањам.
Видите ли да се народ окупља? Видите ли да су се молитве утројиле? Видите ли како порте постају тесне? Имате само среће што је православље љубав, па се из тих порти неће просути свет по улици и кажњавати вас. Они чекају да тако нешто учини Господ. И опет, не очекују вашу казну, већ очекују да ће вас Он помиловати.

Све си, Ловћенски Тајновидче, био у праву, кост ти се позлатила! Ти одувек стојиш на брду и видиш више него ови испод и све ти је одувек јасно. Немој се, барем ти, изненадити овима о којима си писао и којима си владао! „О покојнику све најбоље“ за Тебе не важи, што само доказује да још увек ниси ни умро, већ си се само преселио у вечност и то их изједа. Да си жив, лако би Те убили. Да ниси писао, лако би Те заборавили. Да се ниси ни рађао, они би то славили. Овако, не знају шта би с Тобом. Али, знају шта би са нама који смо твоји, пошто они тврде да они нису.

Они су се прво разнашили, па се размахали, а сад се распомамили, па раскакали на своје и раздрљили, разурлали и расрбили, па би да нас расхраме како би себе ухрамили у нашим и твојим и господњим кућама. Ти барем знаш како то иде. Селили су те седам пута и на крају те сместили у своју белу кутију да те склоне од очију.

Ми читамо, они листају. Ми говоримо, они блеје. Ми их заустављамо, они надиру.

Није Тројчиндан и сабор који следи само сабор Срба из Црне Горе, већ свих оних који могу да дођу из целог света. Ако се српско име и српска част и крст не одбране на сабору, неће се више бранити нигде.

Не памтимо давна времена када су владике позивале на одбрану храмова животима, а ево, дошла су поново. До скоро су монаштво и свештенство били затирани, а као што видимо, нисмо се начекали понављања. Међутим, Господ увек удеси да у целом искушењу постоји нада и неко иза кога ће сви стати да деле судбину свог народа.

Митрополит Амфилохије: „Мило нека се најпре крсти и постане члан Цркве Божје, да би могао да говори о цркви“

Станимо иза митрополита Амфилохија! Ко није сигуран зашто се све ово чини, није време да пита, већ да стане у одбрану, па кад схвати да брани своје од својих због будућности својих потомака, биће му довољно и не мора више ништа знати. Има се иза кога и где стати и држати главу усправно. У нашим рукама је крст, па се они који долазе неће усудити ни да проговоре.

Ено, иду разбраћа. Носе у рукама нове крстове на које би да разапну старе себе и оне који их на корене подсећају. Носе нове кључеве и браве за своје цркве које ће правити у нашим.
Ми их гледамо, они скрећу поглед. Ми их дозивамо памети, они је се одричу. Ми њих волимо, они нас мрзе.
Иду још оштрије и газе земљу под којом су им дедови. Уперили су своју злобу према нама. Марширају на наше пуне порте.

Али браћо, погледајте боље… Они се боје…

Крст је истина! Ми држимо крст и иза њега стојимо, а они иду према нама и дрхте. Дрхте пред истином, као и свака лаж!

Извор: ИН4С

Напиши коментар