Павић: Србима ништа добро не доносе ни западно спонзорисани „компромиси”


Шта се може научити из новог америчког приручника за мешање у туђе послове?

Током ове године, амерички Универзитет здружених специјалних операција (да, то је делатност која је у Америци подигнута на академски ниво, а универзитет представља „образовну компоненту” Америчке команде за специјалне операције) издао је публикацију под насловом Подршка отпору: стратешка сврха и делотворност.

На предњим корицама је фотографија америчких специјалних јединица на положају у Киркуку (Ирак), док је на задњим песница „српског” Отпора, представљена као „симбол покрета који је свргао Милошевића (дакле, Милошевић је такав „бренд” да се подразумева да читалац зна о коме се ради, без додатних објашњења) и потом постао модел за студентске револуционарне покрете широм света”.

Публикација је представљена као „дубинска студија покрета отпора”, која се специфично бави америчком подршком истим широм света од 1940. године па до данас. Али, ово је више од пуког историјског прегледа. Јер, како наводи декан Факултета за специјалне операције у својој уводној речи: „Развој светских догађаја указује на потребу да Снаге за специјалне операције (Special Operations Forces – SOF) одржавају и унапређују традиционалне вештине неконвенционалног ратовања, с тим што те вештине треба сагледати у контексту динамике савремених покрета отпора. Шта треба променити у образовању и обуци? Како треба прилагодити доктрину? Како ће SOF заједница да развије следећу генерацију неконвенцијалних ратника и лидера?”

Дакле, кратак одговор на питање да ли САД можда планирају да одустану од мешања у туђе послове широм света гласи – наравно да не.

Ова порука је упућена не само urbi et orbi, већ конкретно и Трампу – који је већ добио више много директнијих, непријатнијих порука из сопствене „дубоке државе” када год је покушао да се понаша иоле у складу са својим предизборним обећањима – и сваком другом са председничким амбицијама ко још увек наивно кокетира са замишљу да сабље америчког војно-индустријског комплекса претвори у плугове и окрене САД решавању сопствених, све већих друштвених, економских, политичких, расних, медицинских, психолошких и других проблема, а не „усрећивању” других.

Уосталом, ово је тек први од три планирана тома на ову тему.

Како је једном дрекнула жена која је у сваком погледу постала можда и водећи глобални симбол „ружног Американца”, Медлин Олбрајт: „Чему ова изврсна војска о којој стално причате ако не можемо да је користимо”.

Медлин Олбрајт

Тај прекор је био упућен Колину Пауелу, тадашњем шефу здруженог штаба оружаних снага САД, због његовог одбијања да 1992. одобри америчку војну интервенцију у БиХ.

„Амерички војници нису играчке које ће неко да помера на некој глобалној табли за играње,” помислио је, по каснијем сведочењу Пауел тада, и вероватно у то чврсто веровао, да би само деценију касније, у својству политичара (прецизније, шефа дипломатије САД) јавно лагао да би оправдао амерички напад на Ирак и свргавање Садама Хусеина.

Но, по резоновању писца предговора ове студије, пензионисаног генерала копнене војске САД Џона Малхоленда, мешање у унутрашње ствари других је старо колико и људска цивилизација:

„Реалност пружања отпора одређене популације против перципираног угњетачког режима или окупационе силе је стара колико и историја човека као друштвеног, заједничарског бића. Једнако релевантна је и историја ривалских држава и ентитета који процењују да ли би експлоатација таквог отпора била у служби сопствених политичких користи и циљева. Г. Ирвин (аутор студије, иначе и сам бивши припадник америчких специјалних снага – прим. аут.) нуди прво детаљно поређење делотворности разних примена и приступа подршци покретима отпора. У интересу је релевантних извођача, планера и надлежних изабраних званичника да поседују најбоље могуће разумевање ове појаве када разматрају такве опције за нашу нацију”.

Уз то, и само америчко искуство сведочи о тој наизглед неминовној реалности:

„Свакако да употреба и експлоатација незадовољних или побуњених народа унутар неке државе од стране суседног непријатеља или ривала представља реалност сукоба у Америци још од времена када смо били колонија. У Седмогодишњем рату, који је вођен у британској америчкој колонији, нама познатом као Француски и индијански рат, обе стране су обилато користиле помоћ домородачких индијанских племена. Такође је нашироко препозната критична подршка Француске нашој револуцији против Британске круне.”

Важно је овде приметити да горе-наведени историјски осврт не представља само згодан изговор за данашњи амерички интервенционизам, нити за игнорисање међународног права када то одговара америчким интересима.

Западни ум, храњен комбинацијом протестантског антрополошког песимизма, просветитељског жара, католичке искључивости и/или гордости над достигнућима индустријске револуције и западне науке, природно на свет гледа као на својеврсну џунглу у којој најбољи (а зна се ко је то) не само да побеђују, већ имају и право да намећу своју „супериорност” другима.

То је незападном уму често тешко да схвати. Другим речима, цео Запад – а САД су још увек парадигма данашњег Запада – интервенционистички је по својој природи. Они никад неће одустати, јер другачије не умеју – а и неће, колико год се други бунили и оштро протествовали, док год имају могућности да „гурају своју ствар”.

Стога је уверење које се уврежило (и) на нашим просторима да нас, „само ако још урадимо то и то” (читај – испунимо тај и тај западни задатак, услов или жељу, односно прихватимо разне западно спонзорисане „компромисе”), чека нека врста „светле будућности” у којој ћемо бити „остављени на миру” да „живимо као сав нормалан свет” – не само наивно, већ и опасно по живот и опстанак заједнице, народа и државе.

Уосталом, није ли Бадинтерова комисија требало да „реши” питање граница на простору бивше СФРЈ? Није ли Дејтон требало да „реши” питање унутрашњег уређења и односа у БиХ и омогући оквир за нормалан суживот?

Ево, видимо како су их решили. Док локални наивци сматрају да је све завршено, западни управљачи кризама се већ спремају за „друго”, „треће”, „стото” полувреме док се мастило још није ни осушило на потписима на споразуму.

То је оно што се у предговору назива „политичким ратовањем”, онако како га је дефинисао Џорџ Кенан, отац послератне доктрине „обуздавања” СССР-а:

„Према најширој дефиницији, политичко ратовање представља коришћење свих средстава које стоје нацији на располагању, осим рата, за постизање националних циљева. Такве операције су и јавне и тајне. Крећу се у распону од јавних операција попут политичких савезништва, економских мера (попут Маршаловог плана) и ’беле’ пропаганде, до тајних операција попут тајне подршке ’пријатељским’ страним елементима, ’црног’ психолошког ратовања, па чак и подстицања подземних покрета отпора у непријатељским државама”.

Није ли јасно, читајући горе-наведено, да је свет „борба непрестана”, баш као што нам је Његош лепо рекао? И не нуди ли се, последично, закључак да западни рат против Срба и српске државности није стао после разних „мировних споразума”, већ се само наставио – и наставља – другим, политичким средствима, како би, приликом следеће, „тврђе” агресије, оштрица нашег отпора била додатно отупљена?

Прочитај још: Како је ЦИА направила ОТПОР

И да је део тог рата подразумевао и подразумева и својеврсну наметнуту „деполитизацију”, добровољно одрицање управо од инструмената које супарници непрестано користе против нас, фактичку лоботомију српског националног мишљења, националну демобилизацију и психолошко разоружавање, храњено наклапањима о некаквим „заједницама вредности” и „успешним мировним пројектима” које треба да прихватимо уз одрицање од сопствених виталних интереса, вођени непоколебљивом вером у „добре намере” усрећитеља из западних престоница који само размишљају о нашем добру.

Надајмо се да нам не треба још једна „отпорашка песница” да бисмо коначно озбиљно схватили садашњи глобални амбијент, који у 21. веку – а многи из јавног живота често не могу да се начуде како се, ето, неке ужасне ствари дешавају у овако „напредном” времену – није ништа ни мирнији, ни хуманији, ни мање опасан него што је био у „назадна”, „примитивна” времена. А и да бисмо уочили континуитет између јучерашњих Срђа Поповића и данашњих Мектића, Ђукановића, Угљанина, Чанака и сличних. Ако ништа, појава ове књиге и опрема њених корица су већ довољна опомена и подсећање.

А о „Отпору” и другим појединостима из ове битне публикације, поготово везано за наше просторе, биће више речи у наставку.

Аутор: Александар Павић
Извор: Све о Српској

Напиши коментар