Прича о икони пред којом се причестила српска војска уочи Косовског боја


Како изгледа икона „Необорива стена“ пред којом се причестила српска војска уочи Боја на Косовског, шта садржи Карејски типик са оригиналним печатом Светог Саве, каква је унутрашњост монашке келије — одговори на та питања налазе се у манастиру Хиландар.

Из места Уранополис на Атосу, које спаја монашку заједницу Свете Горе са преосталим делом Грчке, екипа Танјуга трајектом плови према малој луци Јованица, у којој љубазни домаћини распоређују госте у неколико комби-возила.

Тренутак пре наставка пута ка манстиру Хиландар, „у оку“ остаје кадар који асоцира на неку Одисејеву плажу која се вековима није променила.

Вијугави макадамски пут, окружен маслињацима и зимзеленим растињем који асоцирају на Медитеран, одузима комфор намернику.

Труцкање, оштре кривине, мало проклизавања преко облутака и стиже се пред капију институције која траје без прекида дуже од 800 година.

Окружен брдима, склоњен од злих намера у дивну природу, Хиландар чува темељ идентитета српског народа и цркве кроз векове, у сигурности Свете Горе Атонске.

Хиландар је у хијерархији Свете Горе на 4. месту по значају.

Посматран споља, манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 метара.

Спољни зидови су у просеку дугачки 140 метара и окружују површину која је широка око 75 метара.

Хиландар се сматра за први српски универзитет.

Госте из Београда дочекује прво гостопримац Ђорђе, студент завршне године Теолошког факултета у Београду, који је ту преко лета и, како каже, кад год му то студентске обавезе дозволе.

„Сви углавном обраћају пажњу на ово споља, а мене занима шта је унутра, шта је суштина… Да је све то споља како ваља, не би било места у које би се људи склањали, као што је манастир Хиландар“, каже нам Ђорђе и нуди нас кафом.

У средишту манастира радници и монаси разговарају.

Изнад манастира је велика дизалица, јер је у току реконструкција и отклањање последица катасатрофалног пожара који је задесио Хиландар 2004. године.

Осмех игумана Методија, старешине манстира Хиландара, уноси посебну топлину у поздрављање са свим пристиглим гостима из Београда.

„Драго нам је да нам овде долази све више младих људи из Србије, да виде наш манастир, да се упознају са нашим настојањима и светињама. Групе из Грчке које долазе код нас углавном чине људи који су прешли 50. годину. Велико је интересовање људи за посету манастиру и велика им је жеља да виде наше културно наслеђе“, рекао је игуман Методије.

У манастиру годишње имају 16.000 ноћења.

„Међу странцима највише има Руса. Има и Француза који раде на публиковању средњовековних рукописа. Са друге стране имамо само још једну празну келију. Дакле, када би нам стигла још два искушеника, једног не би имали где да сместимо. То нас такође радује“, каже игуман Методије у разговору добродошлице са министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем и члановима Националне комисије за Хиландар, који су у манастиру одржали редовну годишњу седницу.

Међу гостима из Београда се у тишини пронео утисак да никада нису видели задовољнијег човека.

Игуман Методије открива да је био успешан студент електротехнике у Београду и да му је фалило годину дана да оконча студије, када је одлучио да дође у Хиландар и замонаши се.

„Нисам имао дилему. Знао сам да ми је место у цркви. Добро су ми ишле студије, али моји пријатељи из цркве су знали да ћу, те 1994. године, отићи у Хиландар. Мало сам шокирао колеге са факултета, али шта је, ту је. Сада често сањам како припремам неки испит и треба да га полажем“, рекао је игуман Методије.

Сећа се да је, у моменту његовог доласка, манастир Хиландар био скоро празан.

„Сада смо задовољни, јер у Хиландару има укупно педесетак монаха и искушеника“, каже игуман док показује нову монашку келију у реконструисаном Белом конаку, која подсећа на скромну, једнокреветну, али удобну студентску собу са креветом, столом и столицом и местом за одлагање ствари.

У манастиру нема сигнала мобилне телефоније ни интернет везе, а обедује се у импровизованој трпезарији, док аутентична не буде реконструисана у целости.

На менију су динстани кромпир, хоботница, орада, кајгана са поврћем, свежа салата и манастирско вино.

Први оброк је у 8 сати ујутру, а други у 18 часова.

Оброк у манстиру је увек иза богослужења и за време обедовања један од монаха чита пригодан текст, који је у вези са свецима који се обележавају тог дана, и својеврсни је наставак и закључак Литургије

Разговор у трпезарији није пожељан.

Љубазни домаћини су нас провели кроз манастирску Ризницу, где се чувају неки од најзначајнијих средњовековних артефаката, и то на светском нивоу.

Историчар Владимир Тријић, који предводи тим конзерватора у Хиландару, одводи нас до иконе Богородице „Необорива стена“.

„Свети Сава је, судећи према његовом житију, имао икону Богородице овог типа. Нисмо сигурни да ли је она сачувана, али је свакако познато да је према тој икони насликана ова која је сада пред нама. То је икона из 14. века и знамо да ју је насликао српски уметник. Са друге стране се налази престо Светога Саве као архијереја. Необично је што је на тој слици насликан са орнаментима царске опреме. По предању, ово је икона пред којом се наша, српска војска причестила уочи Боја на Косову“, испричао је Тријић.

Он показује и икону коју је цар Душан донео у манастир Хиландар, али и Карејски типик са оригиналним печатом Светог Саве.

„Пред нама је најстарији примерак средњовековне конзервације за који ми знамо. Имамо оригинални печат Светог Саве на крају те повеље из 1200. године. Тај типик прописује правила живота у карејској келији“, објаснио је Тријић и показао још један оригинални препис Светог Саве, у којем прописује начин живота у манастиру Хиландар.

Извор: sputniknews, Искра

Напиши коментар