Приштина 1999. године: Шест „иљушина“ са 900 падобранаца требало је да слете близу Слатине

Руси испред управне зграде на „Слатини“, Фото РТС

Све је било спремно да тик пред поноћ 12. јуна те 1999. године спустимо шест најављених руских авиона са 900 падобранаца. Упалили смо сву „преживелу“ сигнализацију на „Слатини“, чак и ноћни авионски старт, чекајући летове из Русије. НАТО је, ипак, у последњи час затворио комплетан ваздушни простор.

Шест „иљушина“ са руским падобранцима није могло да прелети и спусти се надомак Приштине.

Открива ово, за „Новости“, бивши капетан прве класе Душан Бирманац, који је све до октобра 1999. године био на челу шесточлане екипе српских контролора лета на аеродрому „Слатина“ крај Приштине. Износи непознату чињеницу да је, поред руских војника који су се копном кретали ка Косову и Метохији, било планирано и слетање контингента на приштински аеродром. О пропалом десанту 12. јуна 1999. године, капетан Бирманац каже да је досад писала само московска „Руска реч“, и то у свега неколико реченица.

Некадашњи пилот „мига 21“, остао је у Приштини по наређењу генерала Бранка Билбије, тадашњег директора Савезне управе за контролу лета (СУКЛ). Задатак је био сачувати суверенитет на небу по сваку цену. Према Војно-техничком споразуму из Куманова, за контролу лета над територијом наше јужне покрајине била је задужена СР Југославија. Београд, нажалост, 90 дана после рата, није знао шта намерава са својим запоседнутим ваздушним простором и, према тврдњи капетана, као да је престао да се бори за своја права на КиМ. На „Слатини“ су контролори чекали да им се пошаље још 18 људи, а уместо тога су стизале поруке да се стрпе. На крају, у октобру 1999, сви су повучени у Србију. „Слатину“ су напустили контролори лета Дејан Милидраговић, Дејан Јоцић, Синиша Томић, Небојша Костић, Златко Курстић, Небојша Наранџић и наш саговорник. Генерал Билбија узалуд се месецима борио са државном бирократијом, која је „славила победу“ на КиМ.

Ноћ у којој „иљушини“ с падобранцима нису дошли, Бирманац описује као најдужу у животу. План је био да се Руси некако провуку кроз ваздушни простор Бугарске, али је НАТО стегао ваздушни обруч и појачао авио-патроле видевши марш падобранаца из Угљевика.

апетан Бирманац (други здесна) загрљен са мајором О’Брајаном / Фото Приватна архива

– Да је дошло још њих 900 у Покрајину, све би било другачије – каже са сетом капетан.

Сећа се и следећег дана, када je хеликоптерима „апачима“ и тенковима на аеродром требалo да стигну Енглези и Американци. То је било другог дана по руском запоседању „Слатине“.

– Вечерали смо када је ушао генерал Заврзин и рекао нешто на руском. Сви су дограбили пушке и убацили метак у цев, али је само половина њих од 250 изашло на положај. Остали су наставили да вечерају… – говори капетан Бирманац.

Душан памти да му је пришао преводилац и рекао да се сваког часа очекују напад америчких хеликоптера и налет НАТО падобранаца и да је добио наређење да Србе закључа у подруму. Ако Американци победе, треба да кажу да су заробљени.

– Таман посла да смо на то пристали. Узели смо пушке и – чекали – говори Бирманац.

А с нормализацијом односа између Руса и Енглеза, на „Слатину“ су стигли припадници специјалних јединица САС-а и људи из британске контроле лета. Врло брзо је и Енглезима све било јасно. Бирманац прича како је припадник САС-а „научио“ лекцију:

– Поправку ваздухопловне сигнализације ван аеродрома обезбеђивали су момци из САС-а који су ишли с нама на терен. Поручник, Велшанин, после трећег „излета“ ми се поверио да у свом животу није видео такву мржњу какву Албанци имају према Србима: „Знаш, Душан, деца од четири-пет година у селу Слатина трче за нашим џиповима и вичу да вас мрзе. Како деца могу да мрзе, имам их и ја, истог узраста?“ – био је збуњен поручник.

Руски „десантњики“ и Енглези се нису волели, али су одлично сарађивали. Када су на аеродром француски обавештајци донели информацију да Албанци припремају физичку ликвидацију британског мајора Криса О’Брајена јер их је избацио из канцеларије пошто су му понудили да буде саучесник у њиховим марифетлуцима с новцем, Енглези су се обратили Русима за помоћ.

– Крис О’Брајен је дошао сутрадан на посао и причао како је у пола ноћи у дворишту своје куће чуо неко шушкање. Устао је да види шта се догађа, а када је упалио светло, „десантњики“ су брисали ножеве. Двојица шиптарских терориста са „калашњиковима“ су лежала на земљи. Британски мајор се жалио јер се није наспавао, пошто је увиђај трајао целу ноћ – сећа се Душан.

Бирманац објашњава и позадину наређења из штаба НАТО-а у Бриселу датог трупама на терену почетком августа 1999. Тада је припадницима Кфора забрањено да се приватно друже са Русима.

– Био је 3. август, Дан ваздушно-десантне војске Русије, када су ови направили банкет за све нас. После су Руси носили Енглезе у неки шатор насред писте пошто ови нису могли ни да седе после испијене вотке. Јутро касније, у шест, сви „десантњики“ су били у строју, док се енглески шатор „раздрмао“ тек око 10 сати.

На радном задатку
Белами

– Чим је дошао на аеродром да први пут обиђе своје људе, бригадни генерал Белами, заменик Мајкла Џексона, тражио је сусрет са нама – прича Бирманац. – Узео ме је за руку, одвојио на страну и рекао да шта год нам је потребно тражимо од њега или од Руса. Рекао ми је и да су му у Енглеској објаснили какав је ово рат и да се води за рачун САД. Када је у Косову Пољу планирана зграда за наших 24 контролора, он је понудио да нас 24 сата обезбеђује САС.

Руски водник

– Никад се нисам двоумио у вези с тим ко су бољи војници – говори капетан. – Оне ноћи када је требало да нас нападну Американци и Енглези, руски водник који ме је у оклопњаку возио по Косову, између залогаја ми је хладно рекао: „Ја сам спреман у сваком часу да погинем за Русију. Ако је то ова ноћ, онда у реду. Да ипак вечерам, да не идем гладан у смрт!“

Аутор: Драган Вујичић
Извор: Новости

  • 39
    Shares

Напиши коментар