Стивен Ф. Коен: Да ли је паметно бацити Русију у мрак?

Фото/Илустрација

Повремено, значајан и упозоравајући чланак прође готово незапажено, чак и када је објављен на насловној страни „Њујорк тајмса“.

Такав је био случај са текстом Дејвида Е. Сангера и Никол Перлрот, стренџлавски насловљеним „САД ескалира онлајн нападе на руску енергетску мрежу„, који се појавио у штампаном издању од 16. јуна.

Прво, према Сангеру и Перлрот, (наглашавања моја): „Сједињене Државе појачавају дигиталне упаде у руску електроенергетску мрежу. . . . Заговорници агресивније стратегије кажу да је то одавно требало учинити. . . Операција носи значајан ризик од ескалације свакодневног дигиталног хладног рата између Вашингтона и Москве. Иако је у току барем од 2012. године, сада је америчка стратегија више нападачка. . . Постављањем потенцијално разарајућег малвера у руски систем, дубоко усађеним и са агресивношћу која никада раније није била испробана.” Па онда, новинари Тимеса додају и мало орвеловштине. Цитирају начелника америчке Команде за сајбер операције како – претходно објаснивши да напад на руску мрежу утиче на све, од водоснабдијевања земље, медицинских услуга и транспорта до контроле нуклеарног наоружања – каже да је то „потреба одбране унапред, јер они се нас не боје“.

Нигде, ни у назнакама, Сангер и Перлрот не исказују забринутост због имплицитних опасности овог напада, тј. „одбране унапред“, на инфраструктуру друге нуклеарне суперсиле. Шта више, питају се: „Да ли је могуће Русију бацити у мрак. . .“ Још и цитирају америчког адвоката и бившег Обаминог „експерта“ како, на свој начин ингениозно, уверава читаоце, да:“ Можда ризикујемо да нам, у одговору, поломе нешто кошчица, али понекад је боље крвави нос него попити метак у главу.“

„Поломљене кошчице“,„крвави нос“ и „метак у главу“ су, наравно, метафоре за могуће поседице нуклеарног рата.

Друго откриће је негде насред „Тајмсовог“ чланчета: „Трамп није био детаљно информисан о корацима постављања импланта. . . унутар руске мреже…јер се могло десити да се супротстави или о томе разговара са страним званичницима. ”(Доиста, Трамп је бесно зацвркутао када је видео извештај „Тајмса“, мада остаде нејасно шта га је посебно разбеснело.)

Какав је значај ове приче, осим онога што нам говори о смртним опасностима новог хладног рата између САД и Русије, који сада укључује, како видесмо, дигитални хладни рат – до балчака? Не тако давно, главне либералне демократе, па и сам „Тајмс“, били би огорчени открићима да званичници обавјештајних и служби одбране воде такву, егзистенцијално опасну, политику иза леђа председника. Више не, чини се. Није било либералних, демократских, или ма каквих других „мејнстрим“ протеста, већ само адвокатических оправдавања обавештајно-одбрамбене операције вођене иза леђа председника.

Политички значај, међутим, сасвим је јасан. Дојава „Тајмсу“ и објављивање чланка десили су се уочи састанка председника Трампа и руског председника Владимира Путина на самиту Г-20 у Јапану 28. и 29. јуна. Оба лидера недавно су изразила наду у побољшање америчко-руских односа. Трумп је 4. маја поново изразио своју дугогодишњу тежњу ка „добрим / одличним односом са Русијом“, док се Путин овог месеца пожалио да се односи „погоршавају и погоршавају“, али и да се нада да ће он и Трумп извући своје земље из „игара обавештајних служби“.

Како сам често наглашавао, у дугој историјској борби за америчко-руски (совјетски и пост-совјетски) детант, или широку сарадњу, било је многих покушаја саботаже на обе стране, иако најчешће од стране америчких обавештајних и одбрамбених служби. Читаоци ће се сетити сусрета Ајзенхауера и Хрушчова који је требало да се одржи у Паризу 1960. године, али који је био прекинут због обарања америчког шпијунског авиона изнад Совјетског Савеза – летом који очигледно није био одобрен од стране председника Ајзенхауера. И недавно, план из 2016. тадашњег председника Обаме о америчко-руској сарадњи у Сирији, који је био прекинут нападом Министарства одбране на сиријску војску коју подржава Русија.

Сада се чини да се саботирање детанта поново дешава. Као што чланак „Тајмса“ јасно показује, вашингтонски јастребови, тј. Хладноратновска странка, коју Сангер и Перлрот еуфемистички назваше „заговорници агресивније стратегије“, су у залету. Свакако, Трамп је више пута био ометен у својим претходним покушајима стварања детанта, првенствено „русијагејт“ оптужбама од којих „заговорници агресивније стратегије“ и даље не одустају, иако им недостаје било каква доказна основа. (Подсетимо и да је његов претходни састанак на врху са Путином био срамотно и урликом нападнут као „издаја“ од стране утицајних сегмената америчког политичко-медијског естаблишмента.)

Детант са Русијом је увек био у супротности са жестоком политичком јурњавом за кризом, али кризом очигледно у интересу Сједињених Држава и света. Ниједан амерички предсједник не може остварити нормализацију односа са Русијом без велике двостраначке подршке код куће, што Трампу очигледно недостаје. Каква је катастрофа неопходна – у Украјини, Балтичком региону, Сирији, или са руским електричним системом – да излечи америчке демократе и друге од онога што се назива, не без разлога, њиховим Ометати Трампа синдромом, нарочито у области националне безбедности САД? У међувремену, „Билтен атомиста“ недавно је навио свој Судњега дана сат на два минута пре поноћи.

Аутор: Стивен Ф. Коен
Извор: Нејшн
Превод: Александар Јовановић /Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Парот Линуксу

Напиши коментар