Где је нестало домаће воће и поврће?

Фото/илустрација: povrcevoce.com

Јабука из Пољске, пасуљ из Киргистана, краставац из Шпаније… упркос плодном тлу, воће и поврће које годинама узгајамо до наших трпеза прелази дуг пут. Истраживали смо зашто је то тако и како овај проблем решити.

Готово да нема продавнице у којој поред цене производа не запазимо да земља порекла воћа и поврћа није Србија. Поједини подаци указују да је велики број, до чак 60 одсто воћа и поврћа, дошло из других земаља. У највећем броју случајева храна нам стиже из земаља у окружењу, али нису ретке намирнице из Кине, Египта, али и Еквадора.

Због чега је воће и поврће које једемо прешло на стотине, па и хиљаде километара иако се исто узгаја на нашим њивама и плантажама? Према мишљењу стручњака, за то постоје бројни разлози: сезонски карактер, слободна трговина, али и ниске откупне цене које се домаћим произвођачима нуде кад је њихова роба у питању… Такође, кажу стручњаци, воће и поврће из далеких земаља уз све царине и трошкове превоза јефтиније је од домаћег.

– Када је у питању тренд увоза воћа и поврћа, навели бисмо два разлога: сезонски карактер, с обзиром на то да поврће стиже у одређено доба године, да зависи од климатских услова и да га нема током целе сезоне, али и то што наши произвођачи нису у толикој мери конкурентни када је испорука одређене количине робе у питању – кажу у Удружењу за биљну производњу Привредне коморе Србије.

Велико тржиште и нова технологија

Агроекономски аналитичар Милан Простран објашњава за „Блиц“ да је увоз воћа и поврћа резултат великог тржишта те и да је то судбина „свих нас који смо ушли у неолиберални капитализам“.

– Увознике не занима патриотизам, већ профит. Ми не увозимо само из земаља Европске уније већ смо отишли даље: Турска, Кина, Индија… Уз бесцарински увоз пружена је шанса јер производи постају конкурентни – објашњава Простран.

Према његовим речима, српски произвођачи нису се припремили за овакву утакмицу.

– Примера ради, пасуљ увозимо јер у читавом систему променила се технологија гајења пасуља. Некада смо гајили пасуљ као усев, заједно са кукурузом. Сада је то другачије. Такође, изгубили су се велики потрошачки центри – ми смо имали велику армију која је јела пасуљ. Имали смо сталне велике потрошаче када је у питању друштвена исхрана. Међутим, сада тога нема – указује наш саговорник.

Нема великих погона за прераду

Простран истиче једно: слабљење и нестајање прехрамбене индустрије великим делом довело је до ове ситуације.

– Нама је великим делом нестала прехрамбена индустрија. Не раде више „Србијанка“, „Шапчанка“… „Будимка“ је куповала воће и од њега правила мермеладе. Пуно је разлога који су резултирали гашење неких производњи и онда су у те празнине ускочили увозници – указује наш саговорник.

На овај проблем указује и економиста Владана Хамовић.

– Својевремено била сам сведок ситуације у Гроцкој, када је у том насељу био велики број јабука. Толико јабука да се формирао тепих од њих. Њих није имао ко да бере, а није било ни прерађивачких погона – присећа се она.

Према њеним речима, од уместо да се те јабуке прераде и од њих направи неки компот, џем… воће је остало да пропада.

– На крају ми увозимо основне прехрамбене ствари специфичне за нас, јер да се гаје није исплативо – објашњава она.

Извозимо а за нас нема

Све претходно наведено довело је до тога да се нашим фармерима не исплати да узгајају у великим количинама воће и поврће. Новац које им нуде за откуп знатно је мањи него што су сви трошкови које наши пољопривредници имају за узгој. Ово потврђује Хамовићева, која указује да је бели лук веома скуп у продаји јер долази из Кине, а да то не би морало бити тако јер Србија има погодно тло.

– Погубно је што увозимо јабуке, малине, првенствено јер се код нас јабука гаји и има је свуда. Штавише, јабука се извози у Русију. То важи и за малину. Ми смо били један од највећих извозника малине. Понуда се генерално смање, јер су откупне цене мале, па произвођачи нису задовољни њима. Самим тим, њима се не исплати да гаје било шта од домаћег воћа и поврћа – указује она.

Она указује на ситуацију од пре неколико година када је било великих количина купуса јер пољопривредници нису добили одговарајућу цену.

– Зашто им се не исплати? Па из разлога што они улажу новац у гајење воћа и поврћа. Ако им се понуди мања откупна цена, они не могу да поврате ни оно што су уложили, а камоли да зараде – објашњава наша саговорница.

Она указује и да прехрамбени ланци имају уговоре са мањим произвођачима који их снабдевају кајсијама, паприком и парадајзом.

– Они су у повољнијем положају, јер од њих велики ланци откупљују. Вероватно су задовољни ценом, а они некако имају свој пласман. Док су други који немају уговоре ни с ким препуштени сами себи. У то се можете уверити и на пијаци где боровница кошта 500 динара и нема ко да је купи. Зато, смањују се површине по засадима јер се не исплате откупне цене која им држава понуди – указује Владана Хамовић.

Где је решење

Као решење проблема са увозом и извозом наши саговорници виде у томе да све више пропагира куповина домаћих производа, али и помоћ како пољопривредницима тако и прерађивачким производњама.

– Ово је стари проблем. Треба помоћи произвођачима са откупним ценама, а не да се увози роба која нашим људима штети. Треба да им буде обезбеђен пласман робе, евентуално да се помогне око подизања пластеника, неке заштитне плафторме – објашњава Хамовићева.

Милан Простран с друге стране указује да би наводи да, поред тога што треба јавно пропагирати да се купује домаће како би се на тај начин подржали своје фармере, треба пооштрити систем увоза.

– Мислим да ће се код нас почети враћати производње, а да би до тога дошло, у међувремену треба да пооштримо систем увоза, да контролишемо сваки грам пестицида. Наравно, не уводећи царине. Јер ми можемо да произведемо довољно за наше грађане, јер имамо капацитете, знање, ресурсе… Морамо само да отклонимо критичне тачке: прерађивачке капацитете, а да се вишка производа проследи прерађивачкој индустрији – наглашава Простран.

Извор: Блиц

Напиши коментар