Како се вратити у светосавско седло нашег пута у светлу будућност

Фото: Порушена црква Свете Петке у у Личким Осредцима, Хрватска

Кад читамо неки од надахнутих стихова велике српске поезије међуратне епохе одмах осећамо као да све о чему се ту пише припада неком недостижном идеалу, све даље и даље од реалности коју ми данас живимо.

Исто се догађа и кад гледамо фотографије оних див-јунака и истинске господе (отмене и духовно и физички) из те и ранијих епоха, као и кад се упоређујемо са мемоарским записима што описују неке неупоредиво чвршће, снажније и много озбиљније људе од нас и наших дезоријентисаних савременика.

Бич југословенства (попут отрова у репу аждаје) ударио нас је из све снаге, разједињујући нас и слабећи, а онда се на нас сручио прави линч у режији фанатичних ”верника” обезбоженог титоизма. Уз помоћ непријатељске лукавости и мржње, али и наше домаће глупости и управо несхватљиве наивности – дошло је до самоуништавајућег аутошовинизма и кобне регресије на ниво далеко испод оног који смо некад реално и без икакве сумње поседовали.

Тешко је размишљати о ”напретку” и ”прогресу”, када за рачун савршенијих расхладних уређаја и бржих аутомобила имамо овакав застрашујући пад квалитета и смисла (од некад до сад и од ранијих до нових времена). Данашњи интелектуалци, уметници, официри и политичари су далеко испод својих сународника од пре једног века (и раније), иако формално не постоје ”објашњавајући”, сасвим конкретни разлози за то.

Наиме, данас се људи ”од пера”, као и они ”од мача”, ”од киста”, дипломатске или државничке одговорности служе са много више корисних помоћних средстава и потпомажуће технологије, са више искустава и материјалних средстава него у некадашњој ери српског постојања. Али све то узалуд, јер као да је нешто непроцењиво важно нестало из наших живота, из наших речи и дела.

Изгубила се нека тајанствена супстанца која је изнутра обасјавала Владислава Петковића Диса и Милана Ракића, Дучића и Црњанског, војводе Степу и Живојина Мишића, Светомира Николајевића и Владана Ђорђевића, Јована Ристића, Пупина и Теслу, владику Николаја и аву Јустина, Уроша Предића и Пају Јовановића, Мокрањца и Нушића… и ту златну ауру као да смо негде успут изгубили, као да је више (скоро да) немамо.

И на црно-белим фотографијама наших подофицира и официра, наредника и каплара, мајора и ђенерала из српске (прејугословенске) епохе видимо то НЕШТО што је онако трагично одлепршало из српске стварности и ”биографија у униформи” из времена после 1918-те (а нарочито после 1945-те). Као да смо ”онтолошки ослабили” и расули се, изгубивши то духовно грумење надземаљског сјаја које смо некад поседовали.

Нека модернистичка клетва нас је дочекала попут бумеранга за све наше некадашње грехове, наше опсесивно и некритичко ”западњаштво” и срамно (снобовско и кукавичко) бежање од свог народа и српско-православног, светосавског идентитета.
Сами смо се одрицали свега свог и сопственог, оног најсветијег и за нашу судбину суштински најважнијег. И све то је, временом, дошло на наплату.

Ђаво је дошао по своје, неизбежно и логично. И, нажалост, поприлично праведно и сасвим очекивано.

И сада све те постојеће награде и ордени губе на снази и озбиљности, на важности и значају. И у сфери уметности и политике, науке и дипломатије, али и када је реч о Цркви, војсци или ма којој другој друштвеној сфери, нико и ништа нас не може дићи до оних висина на којима смо некада природно и без икакве муке били.

Како се вратити на ово победничко, шампионско и величанствено постоље, постаје питање од највеће важности за све нас, али и за наше потомство.

Како достићи саму могућност оне храбрости хајдук Вељка и мајора Катанића, Воје Танкосића и војводе Вука и мајора Ка, карактерности попут оне Јована Ристића, Милутина Гарашанима и Јована Жујовића, чаробног талента једног Његоша или Црњанског, стратешке и војне вештине Димитрија Цинцар-Марковића, Радомира Путника и Живка Павловића, домаћинске политике Љубе Давидовића, Владе Илића и Љубомира Ковачевића, спонтане отмености Станислава Кракова, Мирослава Спалајковића и Михаила Гавриловића, стаменог образовања митрополита Михаила Јовановића, епископа Иринеја Ђорђевића и Станислава Винавера…?

Како доћи до заборављене формуле успеха & смисла којом ћемо помоћи најталентованијим, најхрабријим и најкарактернијим међу нама да (у име читавог српства) досегну до негдашњих врхунаца и тиме учине први корак и поведу и све нас остале тамо где смо некада онако природно и суверено боравили?

Почетак свега је у продуховљењу наше културе и међусобном опроштају, у патриотском васпитању и поновном ”посрбљавању” нашег друштва, у братском радовању успеху најбољих међу нама, без трунке разорне зависти и застрашујуће сујете које су нам, попут отрова, спољашњи и унутрашњи противници уградили у наше народно биће и сам начин живота који водимо. А талената имамо, Богу хвала, и више него што је довољно за овакав подвиг и смели скок у вис, у одавно напуштене врхунце стварних људских, боготражитељских и креативних могућности праве српске елите.

Аутор/Извор: Драгослав Бокан

Напиши коментар