Писмо са Косова или утисци Видовдана 2019.

Фото: Курир/Немања Николић

Сређујем утиске после Видовдана. У први план избија најчешће постављано питање уочи литургије у манастирској порти: „Да ли је дошао патријарх?“

Покушавам на интернету да пронађем где је његова светост био и, као за инат, лош интернет, и све траје дуже него што у тренутку имам живаца да чекам. Одустајем од компјутера, јер није ни важно где је био. На Косово и Метохију, за Видовдан, већ другу годину заредом није дошао. У новинама није било насловних страна посвећених обележавању Видовдана на Косову и Метохији. Није да се ништа није могло прочитати везано за тај важан дан, али о самом обележавању на Газиместану и Грачаници – штуро.

У Грачаницу и на Газиместан није дошао нико од представника власти из Београда. Ни заменик нечијег заменика, ни помоћник нечијег помоћника – нико. Није било ни представника Српске листе. Председник општине Грачаница био је на почетку литургије, али је брзо напустио, јер је у 10 сати заказао уручивање решења добитницима станова у Лапљем Селу и Доњој Гуштерици. Баш у време док у порти траје света архијерејска литургија коју служе шест владика и митрополит.

Неописива снага

Питање које сам навела, везано за патријарха, могло се чути данима уочи празника. Ништа се није знало, нико ништа није говорио и све је указивало на то да га ни ове године нећемо видети. Више него било које године раније, народ се до последњег тренутка надао да ће доћи – желели смо да дође и буде са нама. Зашто?

Видовдан је посебан дан за нас који на Косову и Метохији још увек живимо. Он нам даје неку неописиву снагу, јер тог дана на Косово дођу људи из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, ове године и из Северне Македоније. Сви смо на том пољу окупљени да одамо пошту онима који нам својом жртвом и примером кроз векове дају смисао опстанка и трајања, без обзира колика су искушења. Када је ту и патријарх српски, онда то има посебну тежину и све тешко, бар тог дана, постане нам лако.

Поновићу да је свету архијерејску литургију, а потом и парастос на Газиместану, служило шест владика – међу њима умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије – и митрополит црногорско-приморски Амфилохије. За поменуту двојицу народ није питао да ли долазе, некако се зна да су они последњих година редовни за Видовдан и нико, наравно, нема ништа против. Међутим…

Директно у главу

Без патријарха на Косову, знали смо да ће њихове беседе да буду оштре и без бираних речи – тако је било и прошле године. Помињали су Милошевића, комунисте, цитирали Радована Караџића, помињали власт на начин на који су је помињали, и ни једном ни другом није први пут да у оваквим и сличним приликама тако беседе. (Мислим да израз „туку директно у главу “ највише одговара ономе што смо имали прилике да чујемо у порти и на Газиместану, па сад, како се коме допада. Туга је што је то многим новинарима било довољно да елеминишу целу беседу, а није да се баш ништа није имало за пренети.)

Рекао је митрополит Амфилохије да није снага у броју неког народа него у Господу, и да о томе сведочи људска историја. Није питање, рекао је он, колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу. „Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су сведоци, и пред моћницима и силницима овога света, који је прави и једини истински пут за људско биће“, рекао је он.

Видовдан се последњих деценија, али и кроз нашу историју, увек везивао за неке крупне догађаје. Симболика тог празника толико је јака за Србе, и све што се дешавало и дешава баш тог дана, није случајно. Зато мислим да није случајно то што патријарх није дошао. Можда су његови разлози оправдани, али ми о њима ништа не знамо, нити га је ко оног дана од црквених великодостојника поменуо – као да не постоји. Није случајно ни што политичара није било јужно од Ибра, или што се баш тог дана причало о новом водоводу у Зубином Потоку и аеродрому код Краљева. Зашто баш на Видовдан ако не из разлога да се скрене пажња са најважнијег догађаја у земљи – 630. годишњице Косовске битке – односно да се не потенцира толико, и опет, тај косовски завет. Требало је развући обележавање Видовдана на све стране, и без великог акцента на оно што се дешава у централном делу Косова и Метохије.

Дух комунизма

Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије поручио је на Газиместану да смо народ са великим духовним и душевним резервама, борци за правду, крст часни и слободу златну.

„Морамо наћи снаге и мудрости да сачувамо своју веру, дух и традицију, јер је само вера оно што нас може и мора одржати у овим тешким временима. Дајемо завет да ћемо се борити, као што су се борили наши дедови и очеви наши, за ову свету земљу коју нам је Бог дао. Ово је место страдања, али и место које нам даје снагу да останемо ту где су Срби вековима живели. Зато долазимо овде сваке године и долазићемо и даље, јер имамо вере у васкрсење“, рекао је владика Атанасије на Газиместану.

Обележавање Видовдана на Газиместану, 28. јун 2019. (фото: Курир/Немања Николић)

Да, снагу и мудрост морамо пронаћи, јер их ни овог Видовдана није било у мери у којој је требало. Зато је општи утисак овог Видовдана, изузев културног дела програма који је и ове године био добар, да је провејавао дух оних комунистичких времена када је све рађено по нечијој команди. Када се ништа не забрањује и све је допуштено, а уствари све је забрањено и ништа није допуштено. Још видамо ране тог проклетог времена, али изгледа да ништа нисмо научили. И нећемо, све док га се потпуно не одрекнемо и за обележавање Видовдана не одаберемо Газиместан као тачку свог окупљања. Сабрани око Косовског завета на једном месту, са једном јасном поруком. До тада, нека нам је оваквима Бог у помоћи.

Аутор: Јања Гаћеша
Извор: Новис Стандард

Напиши коментар