Покажи ми гробове своје Црне Горе и ја ћу ти поверовати да постоји


Зашто бих ја теби, авети, доказивао да јесам оно што сам, но хајде ти мени докажи да ниси оно што јеси?!

Хајде се ти успи до врха тог видиковца опсена и лажи па ми покажи ту Црну Гору без свете Српске православне цркве, без Немањића, без Његоша, без Острога, Мораче, без гробова, без земље и неба…

Ето, само ми покажи гробове своје Црне Горе и ја ћу ти поверовати да где постоји!

Хоћу, богами, но не знам у шта ћеш показати покушавајући да ме слажеш?

Откуд гробова онима који нису рођени, онима који не постоје, они који се нису могли упокојити јер ни живели нису?!

Не може нешто чега нема имати почетак и бескрај, но само крај, а то вам је, брате- разбрате, једино знамење!

Нисам срећан због тога, никако нисам, напротив- братски сам тужан.

Нема радости гледати где ти пала браћа бауљају по коприви и трну кријући се од сунца, јер постоје само у тмини греха ко вере у безверу.

Тужан си и ти, знам, но куд ћеш и коме то признати?!

Себи?

Најтеже је то! Најгоре ће некдашњи ти осудити и омрзнути овога тебе што га прогна у беспућа дукљанске нахије безречја, безличја, беспамети, беспогледа, безгасја, бесмисла…

Хајде себе кад се сретнете убеди да ти није корен што јесте!

Да ти није вера која је!

Да се одричеш мајке и оца што су те Господом благословили у цркви која није твоја?!

Да си праотачко огњиште преметнуо у избу, а избу у дом некаквог новога себе и још новијих праотаца!

Убеди да вам је икона дуплерица из какве опскурне штампе, слава пјано вашариште, литургија насукана барка у флаши испијене брље, опело страшљива цика и дрека „попова“ надничара у „богомољама“ од омара, стрњике, шута, срче…

Убеди да је олтар шака опушака…

Покажи ми, рекох, небо и земљу твоје Црне Горе, али да није од кеса и ђубрета заробљених ветром на гранама мојих букви и храстова.

Покажи ми земљу, али не утискуј прстом ка мојим ливадама што се планином пењу све до свода небескога!

Покажи ми своју цркву, веру, свој Ловћен, али не на темељима мојих, већ темељ векова прошлих и будућих што се срећу, здраве и тихују у њима, баш као у цркви где те мајка и отац благословише Христом- Богом!

Покажи ми било шта твоје а да није моје, па ћу ти ја показати све моје што је и твоје!

Схвати, трајеш једино у мржњи према свему мојему, али трајати се не може довека. брате пали!

Довека се може постојати, а постојаћеш само док постојим и ја, јер можеш ме и проклињати и протерати али ти моја Црна

Гора чува збег кад ватре сагоре то Милогорје од секундарних сировина.

Моја Црна Гора је и твоја, но ја ти не морам доказивати колико јесте, ено гробова да покажу уместо мене, но хајде ти, разбрате, пронађи неку за коју ћеш ме убедити да није моја, али немој нестати ко копрена и сновиђење упирући се да докажеш како прашина може одолети ветровима…

Аутор: Михаило Меденица
Извор: Два у један

Напиши коментар