Први дипломатски сусрет Срба и Немаца пре 830. година


Сусрет двојице владара имао је своју предисторију. Познато је да је Немања много година пре тога слао гласнике у немачке земље, настојећи да успостави дипломатске односе са Барбаросом и да у њему нађе ослонац у борби за ослобађање српских земаља од византијског политичког утицаја.

Такође, зна се да је Барбароса пропутовао кроз наше крајеве још као младић 1147. године, када је пратио свог стрица Конрада Хоенштауфена на путу за Палестину. Ипак, двојица владара су се први и једини пут лично срели те 1189. године у Нишу.

Две године раније, муслимански војсковођа Саладин преотео је свети град Јерусалим из руку крсташа. Вест о томе потресла је западну Европу, а Барбароса се заветовао да ће покренути крсташки поход и ослободити Јерусалим.

У том тренутку у доби од готово седамдесет година живота, Барбароса је постигао готово све што је један средњовековни владар могао да пожели. Поред царске, носио је краљевску круну немачких земаља, Италије и Бургундије. Био је срећан и у браку са Беатрисом од Бургундије која му је родила чак једанаесторо деце. Прилику која му се указала да своју величанствену владавину оконча не мање великим подухватом какав је био повратак Јерусалима у руке хришћана није желео да пропусти.

Барбаросину објаву о покретању крсташког похода пратила је разграната дипломатска активност. Цареви изасланици посетили су током 1188. године земље кроз које је крсташка војска требало да прође, укључујући и Немањину Србију. На царев позив, који је пренео витез Готфрид од Визенбаха, Немањини представници су крајем исте године дошли у Нирнберг и том приликом су уговорени детаљи проласка крсташа преко српских земаља.

Цар Римљана

У великој хроници града Келна остало је забележено да су српски представници у Нирнбергу пренели радост њиховог владара због тога што ће видети „како цар Римљана (што је била Барбаросина званична титула) пролази као ходочасник кроз његове земље“. Такође, Немања је најављивао да ће цара „дочекати са свим почастима, како и доликује“.

На једној страни, стајао је најмоћнији владар хришћанске Европе, а на другој српски велики жупан који је настојао да обједини српске земље под својом влашћу. Било је сасвим природно да Немања, као изузетно енергичан и далековид политичар, покуша да искористи пролазак Барбаросе и његових крсташа за своје планове.

Немањи је ишло наруку то што су односи Барбаросе и Цариграда били затегнути. За разлику од срдачног пријема српских гласника у Нирнбергу, истовремени долазак грчких представника у Барбаросину резиденцију био је праћен међусобним неповерењем. На Босфору се сумњало да је прави циљ Барбаросиног похода његова жеља да освоји Цариград.

Барбароса и његови крсташи боравили су у Нишу само четири дана од 27. до 30. јула 1189. Ипак, дочек који је Немања приредио цару и потрепштине које су Срби припремили за његову војску од више десетина хиљада људи, одавали су потпуно другачији утисак од хладног и непријатељског односа византијских власти према крсташима. Из овог разлога не чуди што су учесници крсташког похода детаљно описали Барбаросин сусрет са Немањом и његовим братом Страцимиром, као и што су Србе приказали у веома повољном светлу.

Штавише, практично сва обавештења о сусрету двојице владара оставили су нам западни савременици. Најпре, учесници Барбаросиног похода: монах Ансберт, епископ Дитполд из Пасауа и анонимни писац „Историје крсташа“, потом хроничар Арнолд из Либека и већ спомињана келнска хроника. У византијским изворима тога доба о српско-немачким преговорима се врло мало говори, а Немањини синови Свети Сава и Стефан Првовенчани уопште не бележе сусрет њиховог оца са Барбаросом.

Златне виљушке

Иако потичу само са једне стране, сачувани извештаји о сусрету Немање и Барбаросе доносе бројне појединости и занимљивости. Најпре, они говоре о Немањиној спремности да цару положи вазалну заклетву. Потом, помињу да је у Нишу уговорена свадба између једног од синова Немањиног брата Мирослава и ћерке истарског маркгрофа Бертолда од Андекса, блиског Барбаросиног пратиоца. Коначно, према њиховом казивању, на Немањин позив у Нишу су тада боравили и бугарски представници који су, заједно са Србима, нудили цару подршку уколико се одлучи на борбу против Византије.

А можда и најинтригантнији детаљ који извори бележе представљају поклони које је Немања подарио Барбароси. Реч је о једном укроћеном вепру, три припитомљена јелена и другим животињама.

Наравно, ниједан од очевидаца Немањиног и Барбаросиног сусрета не говори, нити даје било какве назнаке о томе да су српски велики жупан и његови пратиоци јели златним виљушкама, а цар и његови крсташи прстима. То је само измишљотина новијег датума, без икаквог упоришта у историјским изворима. Исто тако, није тачна ни друга, често понављана заблуда, према којој се, склопивши споразум са Барбаросом, Немања потписао а цар ставио отисак прста. Истина је да су обојица владара били писмени, али и да никаквог писаног споразума међу њима није било. Једини договор – онај о веридби сина кнеза Мирослава (који није лично био присутан у Нишу) и ћерке Бертолда од Андекса – Немања и Страцимир озваничили су простим руковањем са Барбаросом и истарским маркгрофом, како преноси монах Ансберт.

Епилог

За разлику од Немањиних планова, Барбароса је једино желео да обезбеди слободан пролаз својој војсци на путу за Палестину. Ипак, византијски владар то крсташима није дозвољавао, не опраштајући им, између осталог, ни добре односе са Србима. Зато се неколико месеци касније, док је крсташка војска боравила у Тракији, Барбароса заиста одлучио да удари на Цариград. У његовом табору су се тада сетили Немање и цар је чак донео одлуку да се са Србима и Бугарима договоре детаљи напада на византијску престоницу.

Византија је у последњем тренутку, у зиму 1189/1190. године, капитулирала пред Барбаросом. Његовој војсци, којој су Грци желели да што пре виде леђа, био је допуштен слободан пролаз у Малу Азију. Да се план заједничког напада крсташа, Срба и Бугара на Цариград тада остварио, историја нашег поднебља несумњиво би кренула другим током. Ипак, незахвално је говорити о томе шта би било кад би било.
Неколико месеци касније, Барбароса је настрадао на путу, утопивши се у једној речици пре него што је ногом крочио у Палестину.

А убрзо затим, Немања је био принуђен да уђе у преговоре са Цариградом који су довели до политичког компромиса две сукобљене стране. Сусрет Немање и Барбаросе у Нишу тако је остао само једна живописна епизода, али без дубљих и значајнијих последица за српску историју.

(Аутор је виши научни сарадник Историјског института у Београду и писац књиге „Крсташи и Срби“)
Извор: Историјамистерија

Напиши коментар