Србија у „кавезу Западног Балкана“


Изјава француског председника Емануела Макрона да од проширења ЕУ нема ништа док се Унија не реформише изнутра драгоцена је јер је истинита. Та је истина дуго заташкавана због интереса ЕУ да очува утицај на Западном Балкану.

Србија мора да промени стратегију у разговорима са Бриселом, сматра Слободан Самарџић.

Последња изјава француског председника Емануела Макрона да одлучно одбија свако проширење ЕУ пре него што се у Унији догоде реформе, једна је од многих његових експлицитних изјава у том смислу, подсећа професор београдског Факултета политичких наука Слободан Самарџић.

Прву такву изјаву француски председник дао је на састанку Светског економског форума у Давосу прошле године, другу у Софији, на самиту ЕУ са лидерима Западног Балкана, где их је француски председник, како Самарџић каже, полио хладном водом са експлицитним ставом да проширења неће бити док се Унија не реформише.

Осим у Давосу и Софији, француски председник је против проширења ЕУ говорио и пред Европским парламентом у Стразбуру, када је рекао да подржава проширење Уније на Балкан, али тек када се изврше реформе унутар Уније. Макрон је тада подсетио да, уколико се ЕУ не прошири на Западни Балкан, постоји ризик да се регион окрене ка Турској или Русији.

Политика проширења је политика без циља последњих десет година

Последњу такву изјаву Макрон је дао после неуспелог целоноћног преговарања о формирању институција ЕУ, подсећа Самарџић.

„То је драгоцено, зато што је то истина. То је, заправо, тачно. Западни политичари у Европи су крили да проширења неће бити како би одржали политику проширења на такозваном Западном Балкану. Tа политика је већ годинама, можда десет година, политика без циља за те државе. Оне немају никаквих шанси последњих година за улазак у ЕУ, а политика проширења остала је као неки резидуум некадашње политике проширења“, објашњава Самарџић.

Државама ЕУ, додаје он, било је скупо да погледају истини у очи и да земље које желе да постану чланице Уније суоче са чињеницом да не могу постати чланице из бојазни од губитка утицаја над политичким елитама и националним културним групама које заговарају улазак у ЕУ.

„Тако се политика проширења претворила у један одбрамбени механизам против Русије, под утицајем Америке и само је томе служила. Дакле, никакво стварно проширење, само је име остало и било је лицемерно да ми сви видимо, ево за Србију, да се поглавља отварају полагано, да треба да предамо све живо што имамо, и Косово, и историју, и свест, а да циља због чега би требало све то жртвовати неће бити“, каже Самарџић.

Кад дајеш све, а не добијаш ништа

Према његовим речима, не поставља се питање треба ли Србија да се реформише према моделу ЕУ, али процес српског приступања Унији треба да буде сасвим другачији. Након последње Макронове изјаве о проширењу, сматра Самарџић, крајње је време да се отворе разговори између Београда и Брисела.

„Ми морамо да изађемо из кавеза такозваног Западног Балкана. Oни нас третирају исто као те мале, пропале државе или вештачке државе. Србија ипак има 200 година своје модерне историје и имала је свој пут. Сада смо се свели на то и никако из тога да изађемо. Нема шансе да уђемо у ЕУ, а у процесу такозваног приступања дајете све, а не добијате ништа. Неких користи, разуме се, има, али када се оне упореде са недостацима, са губицима, са слабом перспективом, са положајем периферије ЕУ, то је заиста неупоредиво“, сматра Самарџић.

Најбогатије државе ЕУ листом су против проширења

И Макронови блиски сарадници, попут министарке за европска питања Натали Лоазо, давали су у блиској прошлости сличне изјаве. Тако је Лоазоова срушила све наде Северне Македоније да је потписивање Преспанског споразума са Грчком довољан услов за отпочињање преговора о приступу ЕУ.

Према Самарџићевим речима, Француска није усамљена у ставу да од проширења Уније у овом тренутку нема ништа. То посебно важи за богатије земље Уније са запада и севера.

„Оне су листом против проширења. Земље око нас, Вишеградска четворка, вербално су за проширење, али немају утицај на те ствари и не воде ту политику. Тамо, заправо нико није за проширење и за улазак нових земаља, јер имају довољно својих проблема, а ако би примили неку земљу која није спремна, или која је и спремна, систем би се још више закомпликовао“, каже Самарџић.

Колико је систем ЕУ закомпликован показује и тежина преговора о расподели положаја у европским институцијама, закључује Самарџић.

Аутор: Никола Јоксимовић
Извор: sputniknews

Напиши коментар