У неколико важних битака двојица наших трубача одиграла су кључну улогу


Одмах по отпочињању рата против Турске, 1912. године, српска војска стуштила се у Вардарску долину. Била је то прилика да Срби, Црногорци, Бугари и Грци заједничким снагама протерају Турке са Балкана.

Команданти српске војске, односно начелник Врховне команде генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић били су убеђени да ће одлучујућа битка да се развије на Овчем пољу, стратешки важној висоравни источно од Скопља. Зато је Прва армија добила наређење да у што краћем року продре ка југу и по сваку цену спречи груписање турских трупа на Овчем пољу. Прва је застала код Куманова, у ишчекивању Треће, која је долазила са Косова.

Оно чега команданти нису били свесни јесте да се ка Куманову креће турска Вардарска армија. Главнокомандујући, Зеки-паша, намерио је да српску војску задржи што даље од Овчег поља. Обе војске су грабиле једна према другој, па је 23. октобра дошло до „битке у сусрету”.

Током целог дана српска војска трпела је тешке губитке. Смењивали су се напади и противнапади. Зеки-паша је командовао јуриш за јуришем, па су знатно ослабљене српске снаге једва издржавале налете. Ствар је колико-толико спасавана артиљеријом. Пољски топови правили су пустош међу Турцима. Свеједно, њихови трубачи су без престанка свирали јурише. Тек иза поднева турске трубе огласиле су знак за повлачење. Ужичани су навалили на турско крило и вратили их на почетне положаје. До краја дана, српска војска се некако одржала, искључиво благодарећи свом јунаштву.

Збуњени Турци

Јутро 24. октобра било је такође магловито. У команди Прве армије и даље су били убеђени да имају посла са претходницом и да се главнина турских снага налази на Овчем пољу. С друге стране, Зеки-паша био је одлучан да настави с нападом. Замислио је да битку у своју корист реши још у току тог дана, евентуално до сутра. У 5:30 наредио је нови напад.

Поново су одјекнуле трубе, грунули топови. За неколико сати било је јасно да је турски напад заустављен на српском левом крилу. Истовремено, лево крило Турака се осуло. Војници, махом муслимани с Косова, масовно су дезертирали пошто су се пронеле гласине да је српска војска умарширала у Приштину и да иде ка Скопљу. Полако се повлачио и турски центар, поготово пошто их је ударила Дринска дивизија првог позива. Турци су у противнападу заузели почетне положаје. Уследила је још једна противофанзива. По сваку цену је морало да се заузме узвишење Зебрњак. Ко њега држи, влада целим бојиштем.

Сламао се напад за нападом. Одједном, у свој оној гунгули, један војник искрао се са српских положаја. Да га је неко видео, вероватно би га убио као дезертера. На срећу, у хаосу битке нико није обраћао пажњу на ратника ситног раста. И то без пушке. Овај се шуњао по ничијој земљи, ускакао у рупе граната, сакривао се међу лешевима. Прелазио је метар по метар ка турским положајима.

На дну једне рупе нашао је леш турског војника. С мртваца је скинуо кафтан. Навукао га је преко своје униформе. Капут је прекрио трубу, која му је висила са стране. Окретао се по рупи, загледао даље. Нашао је и фес. Скинуо је шајкачу, набио ју је у џеп, а на главу ставио турску капу. Измилео је до ивице рупе, гледао около. Турски положаји били су близу, на свега стотинак метара. Излетео је из рупе, стуштио се ка Турцима. Војници у првим редовима нису обраћали пажњу на свог саборца који трчи ка линији. Изгубљени војник који тражи своју јединицу. Било их је на стотине. Пролетео је између редова, није се зауставио док није дошао до батерија у позадини.

Освртао се, загледао. Испред њега је била кланица. Она магла као да се није дигла. У ствари, радило се о диму барута. На све стране кркљанац, урлици. Ржу коњи, одјекује пуцњава. Топовске гранате рију земљу. Турци управо крећу у јуриш. Зеки-паша је све адуте бацио на сто, замислио је да битку реши једним великим ударом. Човек у турској униформи преко српске гледао је почетак јуриша. Измакао се у страну.

Неколико корака даље није било никога. Војник је посегао под кафтан. Извукао је трубу. Преметао ју је по рукама, принео уснама. Неколико пута је испробао. Као да се присећао мелодије. Онда је дунуо из све снаге. Бојним пољем одјекнуо је трубни знак турске војске. Повлачење! Настао је општи хаос.

Турски официри били су збуњени. Таман што су навалили, чинило се, незадрживо, зачули су знак за повлачење. Шта је сад, откуд то? Свеједно, о наређењима се не расправља, па су почели да преносе наређење за повлачење својим јединицама. Турци су се неорганизовано повлачили. Добар део мобилисаних Грка и Бугара одмах је побегао.

За то време, трубач је хитао ка српским положајима. Успут је одбацио кафтан. Потом и фес. Чим је доспео до једне узвишице, поново је извадио трубу. Овог пута се није премишљао. Знак је одлично познавао. Како и не би, када се радило о трубачу српске војске, тридесетдеветогодишњем Рому из Лесковца Ахмеду Адемовићу.

Ахмед је из све снаге свирао српски трубни знак за јуриш. Официрима и војницима тај звук као да је дао крила. Пролетали су поред трубача, који није престајао да свира. Звук трубе би тек понекад прекрио урлик:

– Јуриш!

Битка је одлучена. Официри су били задивљени. Помало и сумњичави. Откуд је уопште знао трубни знак за повлачење турске војске? Па чуо га је првог дана битке, када се турски трубач један једини пут огласио с тим знаком. „Скинуо” га је на слух. Целе ноћи се у њему кувала замисао, све док није уграбио прилику. Искористио ју је. И зарадио Карађорђеву звезду с мачевима.

На Кајмакчалану

Слична катастрофа спремала се српској војсци и четири године касније. Увелико је трајала битка за Кајмакчалан. Други пешадијски пук „Књаз Михаило”, прозвани Гвозденим, а од Бугара и „Лудим”, једва је одолевао. Борбе су се водиле за сваку стопу крша ка врху. Ровови су мењали посаде и по неколико пута у току дана. Артиљерија, поглавито бугарска, темељно је преоравала терен. Делови Кајмакчалана затрпавали су српске војнике у рововима.
Како је забележио историчар Добросав Туровић у књизи „Јунаци Гвозденог пука”, насупрот Топличана стајали су бугарски војници из чувене Рилске дивизије. Туровић је забележио сећање Властимира Илића, који ни после неколико деценија није заборавио противнике. У овој елитној јединици бугарске војске били су готово искључиво врло пажљиво одабрани, кршни људи. Веома су добро баратали камама и бомбама, основним оружјем у војевању по Кајмакчалану.

Ноћ између 29. и 30 септембра 1916. године била је посебно драматична. Три пута су Бугари јуришали и три пута истеривали нашу војску из ровова. Трећи напад је био најгори. Мало је недостајало да се наши сјуре у Црну реку. Велика погибија је већ ту, катастрофа на видику. Изгледало је да је битка на бајонет изгубљена.

Одједном је одјекнуо звук трубе. Сви војници Гвозденог пука врло добро су познавали овај звук. Слушали су га данима и месецима уназад. Труба их је позивала на јуриш.

Тог тренутка јурнули су као суманути. Нису гледали где је бајонет, где пуца бомба. Властимир Илић није могао то да објасни. Као да се тамо не гине. Утркивали су се ко ће пре до Бугара. Радили су бајонети, каме. Одјекивале експлозије бомби. Тек понеки пуцањ из пушке. Онда се двојица гушају, рву. Трећи забија нож у Бугарина. Овај клоне. Војник није могао да извуче сечиво, сломило се. Граби други бајонет са земље и наставља даље. Падина и ровови су се препунили лешевима. Углавном бугарским.

Тек када је свануло, Топличанима је постало јасно зашто су Бугари онако бесно јуришали. Међу лешевима нашли су бурад пуну рума. Около и неколико празних. То је објаснило онакву бугарску жељу за борбом. Ипак, остала је још једна загонетка. По чијем наређењу је оглашен онај јуриш?

На рапорт

Истрагу је покренуо командант пука, пуковник Димитрије Милић. Ко се усудио да изда наређење за јуриш? Он сам то није командовао. Растрчали су се официри, ислеђивали подређене. И сви ћуте, нико није знао о чему се ради. Ко је трубачу наредио да свира?

Коначно су се сетили да зову самог трубача. Пред пуковником се створио поднаредник прве чете трећег батаљона Рустем Сејдић, Ром родом из Јабланице. Трубач.

Командант Гвозденог пука наступио је строго, као што прописи налажу:

– Ко је тебе овластио да употребиш ту твоју трубу и даш знак за јуриш?

Рустем је ћутао, трептао очима. Коначно, одговорио је отресито:

– Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали.

Неколико секунди тишине. Сведоци наводе да је командант без речи гледао у Рустема. Потом је само шмркнуо и наредио да се из штаба донесе орден. За трубача Рустема Сејдића из Бојника. И то Карађорђева звезда с мачевима.

Годину дана касније, почетком априла 1917. године, до српске војске стигле су гласине о покољима у Топлици и Јабланици, после слома устанка. Добар део војника Гвозденог пука био је из тих крајева. Људи су шкргутали зубима, позивали на освету. Команданти су их једва смиривали. Има времена, осветиће се у бојевима.

Шта је било после

Ахмед Адемовић се после рата вратио у Лесковац. Своју Карађорђеву звезду никада није скидао са груди. Између два рата био је поштован и цењен у свом граду. Није била мала ствар зарадити тако високо одликовање. На свим обележавањима годишњица везаних за Први светски рат Адемовић је имао почасно место.

На несрећу, убрзо се свет обрео у још једној кланици, далеко већој од претходне. Када су Немци у Лесковцу хапсили Роме, дошли су и у кућу Адемовића. Официр је видео Карађорђеву звезду на Ахмедовим грудима. Немци су поштовали старе ратнике, али то није спасло двојицу Ахмедових синова. Реџа и Рама стрељани су 3. децембра 1941. године у Араповој долини, у подножју Хисара.

Ахмед се од тога никада није опоравио. Причало се да више никада није засвирао трубу. Умро је 1965. године. Данас једна улица у Београду, у Орловском насељу у Миријеву носи његово име.

Рустем Сејдић се вратио у Бојник. Његова труба са фронта чува се у породици, у којој су сви постали трубачи. Најпознатији је свакако његов унук, Фејат (1947–2017), прозван Краљем трубе.

Ипак, тројица војника нису могла да прихвате такву наредбу. Гледали су да се сами освете, а до битке. Зато су се једне олујне ноћи априла 1917. године полако извукли из својих ровова. Ка Бугарима су пузали чувени четници Илија Поп Тоне Илић и Вуксан Стругопутић. С њима је био и трубач поднаредник Рустем Сејдић.

Прикрали су се до бугарске жице. Могли су да виде стражаре на двадесетак метара. Звук сечења жице свакако ће да их узбуни. Зато су се диверзанти смирили. Чекали су громове. Како би неки ударио, тако су пресецали жицу. Потом би се смирили до следећег. Онда поново на жицу. Нешто касније били су надомак бугарских ровова. Могли су да чују будне војнике. Одврнули су бомбе.

Трубач је извадио трубу и принео је уснама. Једва да су се чули ударци о камење. Потом јако шиштање. Бомбе су улетеле у ровове. Експлозије. Одмах затим, бугарски трубни знак за повлачење. За њим и српски, који позива на јуриш. Војници Гвозденог пука су се, тек разбуђени трубом, стуштили у бугарске ровове. Тамо готово да нису затекли непријатеље. Барем не живе. Они који су претекли стуштили су се низ стрмину ка позадини.

Више се нико није чудио Рустемовом подвигу. Само, откуд му онај бугарски трубни знак? Како откуд? Скинуо га је на слух.

Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић
Извор: Политикин забавник

Напиши коментар