Банални десничари су компромитовали идеју српског национализма


Бити десничар и десничарити у јавном простору је данас у свету озбиљно вођење политике, међутим такав случај није и у Србији. Зашто је то тако и због чега српска десница не може да скупи и обједини већи број бирачког тела?

Где је нестао национализам који су баштинили Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Јован Дучић? Због чега је српска десница контрапродуктивна иако је национализам модерна идеологија?

Ако погледамо нашу прошлост, све је заправо почело вишестраначјем у Србији, када је демократија ушла на велика врата. Јавност је током тих ратних година била запљуснута поплавом разноразних магова, видовњака, шверцера, криминалаца и осталих сумњивих типова на малим екранима који су себе представљали за ,,заштитнике српства“ и ,,велике патриоте“. Истина, од већине њих ,,српство и јунаштво“ се мерило у девизама. Већини су уста била пуна српства и позива на рат из удобних београдских фотеља. Већина њих је жалила над ,,тешком судбином и немаштином нашег народа“ док су станове куповали за време инфлације по упадљиво ниским ценама. Многи су се доказивали србима, разним ,,војводским титулама“, други су се пак позивали на четништво иако нису имали браду на себи. Свако на свој начин кренуо је у промоцију јалових идеологија без личних карата, и свака од њих је нужно водила у пропаст и ништавило.

Последица деловања ових мрачних удбашко-националистичких струја је најгора од најгорих последица. А то је да су код обичног света до крајњих граница компромитовали и банализовали идеју модерног српског национализма. Сада када обичном човеку, било где на улици приђете и почнете причати о национализму или било каквој српској идеји, добићете као реакцију превртање очима или опрезну дистанцу.

Истини за вољу, има још увек доста искрених српских патриота које не треба мешати са споменутом групом. Један од њих је свакако Милош Ковић, који својом доследношћу, професорском титулом, елоквентношћу и пре свега познавањем историјских прилика, шири идеју српског национализма. Идеју национализма који је културан национализам, који није гибаничарски и не подразумева каму у устима, модеран је и што је најбитније прилагодљив је. Јер најуспешније нације су управо оне нације, које се брзо и успешно прилагођавају датим околностима.

Милош Ковић (Фото: ИН4С)

Међутим проблем са удбашким десничарима је тај, што они упорно, иако то нико од њих не захтева, доказују сопствени идентитет, што је само по себи апсурдно, јер доказати да сте србин је једноставно, довољно је да извадите извод из матичне књиге рођених.

Други проблем је што они посматрају биолошку основу једнога народа кроз скучену призму својих клерикалних фантазија. Притоме негирају српство, или умањују српство, сваком србину који се неуклапа у њихов идеолошки поглед. Ако је за њих ,,сваки добар србин, верујући Србин“ и ако идемо оном апологетом ,,да све религије, без обзира на различитост, воде до једног Бога“, због чега онда добар Србин, не може бити Србин будиста?

Чињеница је да смо ми Срби у великој већини крштени као православци, али наше приватно веровање када одемо да се помолимо у Српску православну цркву није подударно са ама баш свим верским правилима те установе. Православље је наша традиција. Оно нас је заштитило од нестанка. Та чињеница, мени као формалном православцу и неформалном агностику ( то је човек који није атеиста, али и не проналази сва своја уверења у вери) је потпуно јасна. Традиција се треба поштовати јер је ствар кућног васпитања. Данас ми је слава Св. Петка и ја сам уљудно носио славски колач у цркву. Уредно сам га окретао са попом док сам изговарао речи: ,,Господе, помилуј, господе помилуј“. Ја немам потребу да доказујем да сам испоштовао своју традицију, ја то једноставно чиним.

Нису сасвим иста јавна и приватна убеђења сваког појединца. Док квази-патриотска десница, мери српство по ,,дизању три прста при сликању“ или ,,познавању цитата тог и тог попа или распопа“, које свако може лаком гугл претрагом проверити и научити напамет, неко ко је секуларан, сматраће за ,,доброг Србина“, онога који уредно плаћа порез, устаје са седишта када види старију особу у аутобусу или не баца ђубре са седмог спрата у контејнер.

Треба правити разлику измеђи људи који скромно верују, који своје православље не доказују, од придошлих ,,новоправославаца“. Овај назив још увек није општепознат и није у формалној употреби, али сликовито описује људе који су четрдесет година љубили Титову слику, а онда су се напрасно сетили, баш пред последње године свога живота, да окају грехе и одједном су постали ,,велики“ верници.

Та ствар није реткост у Србији. Све мање или веће општине, препуне су таквих апартчика, одборника и државних службеника којима није битна суштина, већ форма, односно лична привилегија и партијски интерес. Они славе славу ,,ради морања“, а не због веровања. Обично на таквим славама, поштовање вере престаје оног тренутка када се изнесе трпеза. Након алкохола и печења, почиње наравно и прича око политике. Не верујем баш нешто да су наши преци славили славу на такав начин. Пре је то бивало у тишини. У поштовању свога свеца.

Једно од питања је зашто српски националиста не може бити и неко ко је атеиста, а не само пуки приповедач туђих цитата и мисли?

Класичан пример у нашој историји је Милош Обреновић. Он је био и националиста и атеиста. Као вођа који није превише марио за приватни религијски живот, јако добро је био свестан и знао је да је Српска православна црква очуватељ нашег српског идентитета. Он није забрањивао никоме да одлази у цркву, и да га сматрају мањим од Бога што су касније чинили комунисти. Никоме није забрањивао слављење славе као предуслов да буде његова почасна гарда. Његовом одлуком је дошло до преношења двора у Крагујевац, сазидана је најстарија српска богомоља која је имала највећи национални значај јер је наговештавала нестанак Турских власти у Србији.

Ова историјска околност је суштински доказ да секуларност сама по себи није непријатељ национализма. И не само то, иако функционално неписмен Милош Обреновић је одговоран и за препород Краљевине Србије и доношење једног од најдемократскијих аката тог времена – Сретењског устава.

И немам ништа против тога, да постоје различите фракције у десници. Моје поимање патриотизма неће никада бити исто са поимањем патриотизма мог комшије. Битно је да се ја и он, и сви ми грађани Србије, договоримо око основних српских националних интереса, а то је како да допринесемо бољитку нашој друштвеној заједници, односно држави.

У колико би сви строго идеологизовали наш патриотизам, па онда шиканирали све остале који не желе да крену путем нашег стада, онда бисмо били стаљинисти. Једноумље које је симбол комунизма би се косило са нашим српским слободарским духом. И управо то ради та квази-патриотска десница која од српства прави иделогију, неразумевајући да је сваки народ, па и сам српски народ старији од било које идеологије. Од било ког левог или десног центра.

Ако се ви представљате за десничара, и свој политички печат не градите на причама о економији, пре свега анти-либерализму и суверенитету, не проповедате о социјалној правди, већ мерите свакоме крвна зрнца, нудите ескапизам уместо прагматичних решења, онда је то један од кључних проблема са којим се сусрећете у политичком животу.

Српски народ је старији од сваке идеологије, и као такав ће превазићи сваку идеологију, због тога је сасвим неодговорно, неозбиљно и немогуће прилагођавати један народ идеологији.

Бар сви ми добро знамо како смо као народ пролазили кроз историју због тога.

Аутор: Милош Дојчиновић
Извор: ИН4С

Напиши коментар