Бокан: Ми Срби морамо коначно признати злочине над нама, или постајемо саучесници крвника

Остао је вјечно дјетешце а, опет, старији од свих нас и немоћан да нам другачије, сем ужаснутим погледом, исприча шта је све прије тога видио и доживио!

Да, ми, Срби, морамо коначно и заувек да признамо злочине почиње над нама, како у Другом свјетском рату, тако и пре и после тога – од хрватско-усташке, шиптарско-арнаутске, муслиманско-бошњачке, бугарске, немачке, мађарске, италијанске, партизанско-комунистичке руке.

Дакле, можемо да прихватимо дио матрице другосрбијанских изрода, њима насупрот – да заиста требамо и морамо да ”признамо злочине” о којима срамно мало знамо и као да нас и нешто није превише брига. Да признамо себи све те безбројне и језиве злочине (размера геноцида) почињене над невиним српским цивилима, а у пакленом циљу нашег истјеривања, превјеравања, обезбожења, расрбљавања и тоталног уништења са актуелне и оне историјске мапе.

Тек ако себи допустимо да спознамо шта нам се заиста догодило, моћи ћемо да – у овом разбуђујућем контексту – погледамо, право у очи, и у наше, појединачне и колективне гријехе (пре свега према себи самима, а онда и према другима).
То је једини редослед који има смисла и морално оправдање.
Све друго и другачије је само пропагандна клопка и, ко зна које по реду, завођење Срба за Голеш планину.

Зато што пре, оловку у руке, потребну храброст суочавања са најстрашнијим призорима пред нашим уздрхталим срцем, горку и топлу сузу под око и онда напред, у постепено разумевање и закаснело али и даље важно прихватање свега оног што нам се догодило, а што смо скривали и од себе и од других (из најразличитијих разлога).

Па, после тога – у ћутање и молитву, пред иконе и свете мошти у храму. Са завјетним обећањем да никада нећемо оставити и препустити ове невине жртве (а посебно побијену Српчад) њиховој тужној и апсолутно ужасној, нормалном уму незамисливој судбини!

Тако ћемо заслужити и, дао Бог, поново добити шансу новог почетка наше борбе, овог пута из једине упоришне тачке која нас може одвести у неопходну катарзу и колективно, саборно проживљавање нашег крвног и крвавог наслеђа.

Без тога нисмо заслужили ни да нас помињу потомци, ни да се за нас моле преци.
Без тога смо и ми саучесници у злочинима наших највећих, окрутних и неумољивих непријатеља.

П. С.
Питам се: кога ли је гледало ово дјетешце док је, са грчем на лицу, чекало шта ће му урадити тај чика са фото-апаратом у кући страве и ужаса, гдjе је ово сликано?

Прерано остарели дјечак у свом завичају претвореном у огромни конц-логор сигурне смрти, већ одвојен од мајке, оца, браће и сестара, а и од чак и оне најмање шансе да ипак некако одживи то своје већ упропаштено дјетињство… Слава мученику! И покој му души, том српском босоногом хјероју без осмјеха на лицу…

Он сада, изван своје смрти конкретне судбини што га је задесила пре толико година, гледа право у нас, у тебе, очекујући да не прећутимо све што је он конкретно и у болу и страху морао да проживи у том усташко-хрватском паклу на земљи.

Остао је вјечно дјетешце а, опет, старији од свих нас и немоћан да нам другачије, сем ужаснутим погледом, исприча шта је све прије тога видио и доживио!!!

Аутор: Драгослав Бокан
Извор: ИН4С

Напиши коментар