Ковић: Порекло геноцида над српским народом у 20. веку

Милош Ковић. Фото: Нови Полис

Суочимо се с прошлошћу. Ослободимо се митова. То од нас траже наше власти, док нас убеђују да „прихватимо реалност“ и „разграничење“ са Косовом. Суочавање с прошлошћу од нас захтева и ЕУ, која раширених руку чека да нас прими у свој топли загрљај.

Сваког јула, поводом ратног злочина у Сребреници, ЕУ и САД траже да се суочимо са „геноцидом“. Заиста, геноцид је кључно искуство српског народа у 20. веку. Са масовним убијањем српских цивила и затирањем своје културе суочили смо се три пута у току једног столећа, у два светска рата и данас, у време разарања Југославије и Србије. За разлику од Јевреја или Јермена, народа сличне судбине, Срби свест о геноциду, међутим, нису уградили у темеље свог националног идентитета. Тиме се баве само Српска православна црква и неколико усамљених установа, које морају да се боре за пажњу и помоћ. То своје страшно искуство не умемо да објаснимо ни себи, ни странцима. Зашто се то баш нама догодило? Ко нам је то урадио?

Непријатно нам је у друштву оних који о томе говоре, проглашавамо их „ратним хушкачима“, који угрожавају наше „добросуседске односе“ и „европске интеграције“. Тим Сарајлијама, Крајишницима и Метохијцима, ми Београђани, Шумадинци и Моравци одговарамо да су нам те приче грозне и морбидне, да „не желимо никога да мрзимо“ и „да хоћемо да се окренемо будућности“. Било, па прошло.

Завирите у своју савест и тестирајте своја знања. Јесте ли знали да је 6. август, у нашем црквеном календару, дан Светих Новомученика Пребиловачких? Знате ли шта се у Пребиловцима догодило на тај дан, 1941. године? Да ли сте негде чули да Србија обележава и „Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату“ и „Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату“? Нигде, дакле, ни помена геноцида над Србима. Овако назване дане могли би да обележавају и Немци и Хрвати. И они су гинули у том рату.

Пропаганда западних, глобалних медија, реч „Србин“ скоро да је претворила у синоним за „ратни злочинац“. Сваког јула и августа, за време церемонија у Сребреници и Книну, расправљамо о томе да ли би требало да се суочимо с прошлошћу и признамо да смо у Босни и Хрватској починили геноцид. За то време, у Хрватској се уништење српског становништва из 1995. прославља на највишем државном нивоу и плеше уз усташке песме и поздраве. У „Маршу мира“ Незук-Поточари, бивши ратници 28. дивизије Армије БиХ и млади људи носе ратне заставе јединице која је починила масовне злочине над српским цивилима општина Сребреница, Братунац и Милићи. Вође терористичке ОВК на Косову и Метохији, које су само 1999. и 2004. протерале око 250.000 Срба, док су остале побили и стрпали у гета, најављују изградњу Музеја геноцида, који ће подсећати свет на оно што су Срби урадили албанском народу.

Међу земљама НАТО и ЕУ, које су осмислиле и извршиле геноцид над Србима Крајине, Сарајева, Косова и Метохије, налазе се и оне које су починиле геноцид над Србима у два светска рата и марљиво их истребљивале током неколико векова. Ту, на Западу, налазе се корени овог зла.

Реч „геноцид“ данас је, у медијима и академској јавности, постала најобичније средство за правдање „хуманитарних интервенција“. Тиме је релативизован чак и холокауст. Од првог искрцавања Европљана у Америци, жртве геноцида рутински се оптужују за канибализам, злочине и геноцид. Сетимо се судског циркуса у Хашком трибуналу. Тој врсти пропаганде посвећена је књига Политика геноцида, Едварда Хермана и Дејвида Питерсона, за коју је преговор написао Ноам Чомски. Ту су геноциди подељени на „конструктивне“ (оне које врше САД), „бенигне“ (починили су их штићеници САД као, на пример, Хрватска у „Олуји“), “злочиначке“ (врше их Србија и остале државе које су мете САД) и „митске“ (подкатегорија „зликовачких“, за пример је узето „крвопролиће“ у Рачку).

Важнија је, ипак, подела на кажњене и некажњене геноциде. Два највећа геноцида у историји човечанства почињена су у Америци од 15. века до дана данашњег и у Европи у Другом светском рату. Починиоци геноцида над староседеоцима Америке, римокатолички Шпанци и протестантски Енглези, убеђени у своју изабраност и предодређеност (Американци то зову manifest destiny), себе су видели као оруђе Божије воље. Из тога што су, уместо да буду кажњени, обдарени огромном силом, Енглези и Американци закључили су да су Бог и Историја на њиховој страни. Зато су се чак осетили позваним да данас, у име науке и прогреса, свима деле лекције о геноциду и људским правима.

Још од доба крсташких ратова, у мисионарској „вољи за моћ“ крије се тајна Запада. Овде је реч и о Хрватској, која за Јасеновац и „Олују“ не само да није кажњена, него је и „награђена“ етнички чистом државом и уласком у ЕУ и НАТО.

Из тог европског, крсташког, колонизаторског, модернизаторског пакла потичу три геноцида над српским народом у 20. веку. Прошлост не можете да промените. Хоћете да је заборавите? Да побегнете од ње? Она ће доћи по вас.

Извор: Политика, ИН4С

  • 1
    Share

Напиши коментар