Масакр Павелићевих усташа у Пребиловцима: Исповест италијанског генерала

Усташе се сликају поред закланих Срба

Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио!

На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.

Масакр у Пребиловцима су извршиле усташе између 6. и 11. августа 1941. под командом Ивана Јовановића званог Црни, над 826 од укупно 994 Срба села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца. Већина је жива бачена у јаму Голубинку, док су остали били убијени на лицу места.
Педесет и четири српска домаћинства Пребиловаца су тим покољем била заувек угашена.

Ужасе које су направиле усташе у том селу најбоље описује свједочанство италијанског генерала о масакру у Пребиловцима.

Злочин је неумесна и наивна реч, пише италијански генерал Алесандро Лузано Бениту Мусолинију о ономе што је затекао када је са својом војском ушао у српска села након упада усташа. „На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!,“ нагласио је у свом писму Лузано.

Храм Васкрсења Христовог саграђен је у знак сећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом светском рату и бачених у јаме,а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на месту данашњег Храма.

Ово место је спаљено и у јуну 1992. године, када су током офанзиве „Чагаљ“ припадници ХОС-а и ХВО-а упали у село када је и минирана спомен-костурница.

По повратку Срба у Пребиловце након 2000. године, остаци костију пребиловачких новомученика су сакупљени и сахрањени у крипти Храма Васкрсења Христовог.

Генерал Лузано Мусолинију:

Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове!

Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо.

Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!

Генерал Александрo Лузанo како стоји изнад једнoг прекланог српског детета испред школе у Пребиловцима.

И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога!

Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца.

Једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

Испред Дома у Пребиловцима 4.8.1991.

Српска православна црква (СПЦ) 2015. године канонизовала је жртве Пребиловаца и доње Херцеговине у Другом светском рату, а овај празник установљен је у календару на датум када су усташе 1941. године зверски убиле 850 мештана овог села,углавном жена и деце.

Свети новомученици пребиловачки и доњохерцеговачки. Фото: Мондо/Сивачки Горан

Напомена:

После оваквих догађаја Италијанска војска стаје у заштиту српског живља и протерује усташе из Истре и Далмације.

Извор: ИН4С
Припрема и обрада: Магацин

Прочитај још: Пребиловци место где живот тријумфује над смрћу

  • 147
    Shares

Напиши коментар