Милан Ружић: Јасеновац и Градишка Стара


Не знам до када ће се више расправљати о томе шта је „Олуја“. Нека буде јасно једном за свагда, шта год ко тврдио – „Олуја“ је злочин! Поново у Хрватској славе ових дана, наравно уз неизоставног Томпсона, али и уз неке врло проблематичне изјаве председнице Хрватске, Колинде Грабар Китаровић.

У духу данашње терминологије, још једно разграничење је потребно, првенствено због Срба који ће из заједништва рећи: „Па шта ако славе?“ Јуче, као што ће и наредних дана, Хрватска је славила прогон 250 000, убијање 1900 и нестанак око 860 Срба. Дакле, они славе злочин, а ми оплакујемо оне чије су смрти разлог њихове радости! Паметном довољно.

Грабар Китаровић је изјавила у Книну: „Најрадије бих ухватила пушку и отишла на ратиште, али схватала сам да није ствар само у мецима и у суочавању са онима који су испред вас.“ Додала је и следеће: „Победом у Олуји Хрватска је досањала свој историјски сан слободе и независности.“ Још једна од ствари које олако изговарају уста председнице Хрватске била је и она да „Олују“ одликује дух патриотизма хрватског народа и витештва хрватских војника.

Неко ко пази шта говори и покушава да „побољша односе између Хрватске и Србије“ морао би да буде много пажљивији, мање хушкачки настројен и више историјски свестан. Ако већ није решење било хватање пушке и одлазак у лов на Србе, шта је онда било оно што је превагнуло? Уколико „није ствар у мецима“, зашто сте их онда толико трошили на нас Србе?

Тврдити да је Хрватска победом у „Олуји“ у којој јој се скоро нико није ни одупирао досањала сан слободе и независности, може бити тачно. Тачно је ако је наставила сан из 1941. године. Сан о логорима за децу, сан о Степинцу као свецу, сан о србосецима, сан о крви.

Истина је и да су сада они који славе „Олују“ независни. Независни су од свести, од истине, од правде, од човештва, од памети и очигледно од суда за ратне злочине. Самим тим, може бити и истина да је „Олују“ одликовао дух патриотизма хрватског народа и витештва хрватских војника, али само ако је тај дух патриотизма жеља за прогоном и убијањем, а витештво нападање и бомбардовање, силовање и пуцање, клање и непуштање деце да одрасту, а све у оквиру колоне у којој су Срби били „наоружани“ само сузама, понеким шпоретом, тракторима и децом у наручју. Какву су само претњу они представљали за Хрватску.

Медији су пренели да је и део двадесетоминутног обраћања Колинде Грабар Китаровић био изговорен на енглеском језику. Ово је разумљиво с обзиром на нове подстрекаче и финансијере „хрватског патриотизма“ и „помирљиве политике“.

Је ли то тај народ са којим ми желимо добросуседске и братске односе? Је ли ово онај народ који је смањивао број нашег? Је ли ово исти онај народ који је злочинима својих „патриота“ у логорима згрозио немачког официра после чега су Немци престали да надзиру логоре у Хрватској? Је ли ово исти онај народ чији је наредник у једној учионици побио сву децу, њихове главе ставио на школске клупе, а учионицу због дочека једне од нових година украсио њиховим изнутрицама?

Је ли ово народ који је чинио написано од чега вам је мука? Је ли ово онај народ који нам је убијао децу? Је ли ово онај народ са којим сте били браћа? Је ли ово исти онај народ који нас је трпао у јаме, парао стомаке трудних српкиња и бебе дочекивао на бајонете? Је ли ово годишњица нашег пријатељства са њима или њиховог злочина над нама?

Усташа Мишко Ратковић и његов друг, кољачи који су лета 1941. године усликани како се замазани српском крвљу церекају и клибере негде на територији такозване Независне Државе Хрватске. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

Када одговоримо на ова питања, многе ће нам ствари бити јасније. Немам ништа против оних Хрвата који не славе „Олују“, који се не облаче у црне кошуље и марширају улицама, који не слушају Томпсона и који понекад умеју да кажу истину. Чак ни онима који све ово раде, који прослављају у Книну, који су убијали мој народ, не желим ништа лоше, јер је у томе разлика између српског и хрватског народа.

Ми само желимо правду и истину. Желимо да покажете барем једном да вам је жао оне деце која су морала да бирају између живота и омиљене играчке. Желимо да барем неко од вас изађе за тај микрофон и каже да му је жао свих наших жртава.

Не желим да слушам о помирењу док вам у ушима са оне друге слушалице одзвања „Јасеновац и Градишка Стара“. Нећу да слушам ваша предавања о људскости, патриотизму и демократији када сте оповргнули својим делима сваку од тих речи које олако изговарате. Нећу да будем пријатељ, брат, ни познаник са онима који пре неки дан кажу: „Хрватска и фашизам? Па то је нонсенс!“ Нећу да имам ништа са њом и људима које она представља.

Једно извињење би било довољно за почетак да видимо да сте људи. Једна суза била би довољна да вам стиснем руку. Једно покајање било би вредно загрљаја.

Међутим, нисте ви они који могу учинити тако нешто. Не можете се извинити за оно што сте са страшћу чинили. Не можете пустити сузу пуштајући крв, осим ако није радосница. И не можете грлити, а да не убодете с леђа.

Због свега овога, желим вам све најбоље, али далеко од Србије. Ви се радујте, а оставите нас да жалимо. Уз вас смо се томе научили. Шта друго и може чинити народ којем сте ви комшије, пријатељи и браћа?

Извор: ИН4С

Напиши коментар