Памтимо пријатеља: Слава ти, пријатељу Срба из најтежих дана

Арчибалд Рајс Фото: Нови полис

За њега су у Врховној команди српске Војске у Великом рату говорили да вреди као дивизија.На његовој почасној сабљи угравирано је „Војник правде, истине и права“.Чујте Срби, он није био Србин али је своје срце оставио на Кајмакчалану.

На данашњи дан пре тачно 90. година умро је Арчибалд Рајс свестрани научник, хуманиста и искрени заљубљеник у Србију, њене људе и природу, али и оштри критичар особина њених владара и самог народа.

Мало је људи у историји Србије који нису припадници српског народа, али су свој живот, знање, врхунско образовање, али и своје срце буквално завештали нашој земљи.

Животни пут Рудолфа Арчибалда Рајса почиње 8. јула 1875. године, у месту Хехцберг у немачкој покрајини Бајден. Баш ту је Рајс рођен као осмо од десеторо деце велепоседника Фердинанда Рајса и Паулине Забине Ане Габријеле.

Хроничари кажу да је Рајс врло рано напустио своју породицу (протестаната са југа Немачке), а касније је прекинуо и сваки контакт с њом.

Зна се и да је Рајс као дечак доживео бројне породичне непријатности и немире, да му је отац био сувише строг, ситничав и штедљив…

После несрећног детињства и школовања у конзервативној немачкој средини, стижу много бољи дани за Рајса, који одлази на студије у Швајцарску и ту се за њега отвара један сасвим нови свет.

А и свет много добија од младог Рајса…

Почетком 20. века уживао је велики углед у свету. Био је један од три највећа криминолога свог времена, а поредили су га и са Шерлоком Холмсом. За свој рад у области криминалистике одликован је орденима Шпаније, Србије, Луксембурга, Румуније, Грчке, Француске и Русије.

Рајс је иначе, прво стекао углед као научни фотограф, затим као криминолог, а потом и као иследник ратних злочина и ратни дописник. Место злочина – била је Србија.

Како је стигао у Србију

Рајса је у јесен те ратне 1914. године српска влада позвала да испита масовне ратне злочине које су аустроугарске, немачке и бугарске трупе починиле над становништвом Србије. У Нишу га је примио председник Владе Никола Пашић и рекао му: „Требамо једног искреног пријатеља, који зна посматрати. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету шта сте видели и чули“.

Управо то је и учинио. Период од 1914. до 1918. Рајс је са кратким прекидима провео са српском војском на Крфу, Солунском фронту и Кајмакчалану, прво као неутрални иследник, а потом као швајцарски добровољац српске војске.

О размерама масовних ратних злочина и кршењу међународних конвенција, информисао је међународну јавност. Био је ратни дописник три угледна европска листа – Газзете де Лаусанне, Ле петит Парисен и Де Телеграф.

После пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, обавио је увиђаје и у свим местима кроз које је пролазио. За време Првог светског рата написао је две књиге и око 800 чланака о Србима, којима је свету приказао и документовао злодела која су учињена од стране Аустро-Угара, Немаца и Бугара.

Резултати Рајсовог рада биле су чињенице – да су аустроугари у Србији починили страшне ратне злочине – да је употребљавана забрањена експлозивна муниција произведена у фабрици крај Беча, да су бомбардовани небрањени градови када у њима није било војника и ноћу кад становништво спава, да су разаране културне, научне, образовне и друге установе српског народа. Након бомбардовања, следило је паљење кућа, пљачка древних српских цркава и манастира, државних архива…

Убројао је Рајс у стравичне злочине и масакрирање мирног цивилног становништва од детета у колевци до стараца, силовање девојака и жена у манастирима. Злочини су вршени бајонетима, ножевима, специјалним гвожђима за мучење, људи су вешани стрељани, живи затрпавани у раке.

Највећа награда – захвалност народа

Своје налазе и резултате истрага Рајс је достављао српској влади, „Међутим, величина Рајса је у том што је спознао да свет неће лако поверовати у злочине Аустроугара и његове налазе. Мудро се латио дописничке улоге за угледне неутралне листове у Швајцарској, Француској, Холандији преко ког се обраћао великом броју читалаца у свету“, истиче хроничар Рајсовог живота и дела Милић Петровић.

Величина Рајса се огледа и у томе што је захваљујући својим извештајима, истина о поменутим злочинима приказана је светској јавности у пресудним тренуцима за Србију.

Своју велику популарност Рајс је у Србији стекао не само захваљујући свом раду, већ и личној храбрости – коју је показао просуством на првим борбеним линијама.Рајс је и данас најпознатији страни добровољац српске војске. Два пута је посебно поменут и похваљен у дневним заповестима српске војске, марта 1917. и децембра 1919. године, а командант Прве армије Петар Бојовић нарочито је истакао Рајсово пожртвовање приликом ислеђивања једног намерног бомбардовање болница од стране Немаца.

Ипак, нису награде, похвале и ордење оставиле најјачи утисак на Рајса – већ нешто друго – захвалност народа.

И ту се није зауставило доброчинитељство Рајса према Србији – за помоћ Србији у рату дао је сопствена средства, а хонораре од радова објављених у току рата слао је српском фонду за сирочад.Организовао је и пријем српске деце и избеглица у Швајцарској и на Корзици.

Укрстио „рогове“ с Пашићем

Рајс је после рата дошао у веома оштар, и по њега кобан сукоб са најмоћнијим српским политичарем свих времена Николом Пашићем.

Рајсов приказ Николе Пашича у делу „Чујте Срби“ најбоље демонстрира његов револт:

„Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију – у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције – користио против вас”.

Урна Арчибалда Рајса на Кајмакчалану

Овде, у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатеља Срба из најтежих дана, Јунака Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком’ нек је слава“

Рајсово незадовољство и горчина, као и дубоко неслагање са системом вредности који је тада владао буквално су му и дошли главе – умро је 8. августа 1929. године, а узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.

Рајсово тело на одру било је циљ правог ходоћашћа. Цео Београд је продефиловао, љубећи ковчег или мало застакљено окно кроз које се видело покојниково лице. Претходно му је извађено срце, које је, према жељи урмлог, однесено на врх Кајмакчалана. Сиромаси у белој одећи,војници у блиставим униформама и елегантни појединци дефиловали су с поштовањем три пута целивајући ковчег“, присећа се у својој књизи „Сам у правцу Азије“ француски сликар Марсел Амиге.

Шта је Рајс добио у Београду

Рајс је по личној жељи сахрањен на Топчидерском гробљу у Београду, а на Топчидеру му је подигнут и споменик.

И поред више иницијатива да се у вили „Добро поље“ где је живео, направи музеј посвећен Рајсу, то се до данас није остварило.

Према најпопуларнијој електронској мапи Београда ту се данас налази Музеј др Арчибалда Рајса, али га на том месту нема због стамбено-правних питања.

Његова заоставштина ипак је сачувана у „Рајсовој соби“ при Криминалистичко-полицијској академији у Београду, школској установи коју је основао управо Рајс.

Извор: Мондо

Напиши коментар