Подвиг Јована Сабљоносца


Шест година пре него што је Наполеонова армада стигла до Боке, Француз је од Бокеља добио лекцију. Заправо, праву шамарчину…

После пада Млетачке републике, односно пошто ју је Наполеон Бонапарта Кампоформијским миром 1797. године уступио Аустрији, по оближњим морима загосподарио је општи хаос. Гусарењу се одавао свако с мало већим бродом и довољно новца да унајми посаду. Предњачили су злогласни француски корсари, заправо државни упосленици које је Наполеон користио како би држао у блокади Лигурско и Тиренско море. То му је и те како полазило за руком. Готово нико се није усуђивао да заплови с Апенинског полуострва на неку дужу пловидбу. Мало по мало, поморски саобраћај је замро. Само су они најодважнији користили прилику за добру зараду. С таквим ризицима превоз разне робе плаћан је астрономски. Капетани би само саопштили цену на коју су трговци безусловно пристајали. Још би и чашћавали, преко цене. Све је било боље од застоја трговине.

У свом том метежу прилику је зграбио и капетан Јован Мирковић из Херцег Новог. Својим малим једрењаком „Скендербег” превозио је робу по целом Средоземљу. Тако је почетком јула 1800. године усмерио брод ка Тунису, где је требало да преузме робу и превезе је до Ливорна.

Брод на видику!

Одмах по утовару „Скендербег” је развио једра и запловио. Капетана Мирковића пратила је срећа. Ухватио је повољан ветар и за једну ноћ од Туниса стигао до обале Сардиније. Наставио је ка северу, пловећи уз саму обалу Сардиније, потом Корзике. За сваки случај, често је мењао заставе. „Скендербег” би повремено пресрели ратни бродови, али је све било у реду. Те заставе су вршиле посао. Срећно је упловио у Тиренско море. Потом и Лигурско.

 

Још у Тунису Мирковић је добио упозорење да су се корсари намножили на том потезу. Зато је брод усмерио што даље од обале. Шта је сигурно, сигурно је. Поново је мењао заставе, осматрачи на јарболу непрестано су се мењали.

Тог 9. јула све је деловало мирно. Онда је рано ујутру одјекнуо глас осматрача Урлик. Јављао је о броду који им се приближава. Великом броду. Капетан је одмах дограбио дурбин. На видику се указао брод који је Мирковић препознао као ратни. Без заставе. Ако је до тада и било неке сумње, нестала је. Француски корсарски брод управо је кренуо у пресретање „Скендербега”. Мирковићевим људима смрт се церила у лице.

Капетан је на француском броду пребројао осамнаест великих топова. Знао је да толики брод мора да има макар стотину чланова посаде. И то врло извежбаних, очврслих гусара спремних на све. Топовима су лако могли да потопе „Скендербега”, али им је плен био важнији. А Мирковићеву посаду чинило је свега 12 морнара. Ту су била и двојица дечака и једна породица, на путовању. Од наоружања имали су само шест малих топова, такозваних „шестофунташа”. Али није било артиљераца који би опслуживали оруђа. Ако би баш загустило, ту улогу преузимали морнари су, по двојица на један топ. Само, ако би дошло дотле да топови проговоре, није имао ко да рукује једрима.

Управо због тога, а и због преимућства француског брода, капетан Мирковић је одлучио да умакне. Макар да покуша. Употребио је сву вештину у маневрисању. Пустио би корсарски брод да му се приближи, да успори, спреман за напад, а онда би развио једра и одмакао. Тако неколико пута.

„Скендербег” је често мењао правац. Мирковић је знао да му је то малтене једина предност. Мањи брод лакше маневрише од великог ратног. Надао се да ће издржати до ноћи, а онда ће лакше да умакне. Тога је очигледно био свестан и капетан француског брода. Зато је предузео све да до мрака стигне „Скендербега”.

Напад за нападом

Пре ноћи Мирковићу је постало јасно да неће успети да побегне. Француски брод се опасно приближио. Више није помагало ни маневрисање. Ниједна варка које је могао да се сети више није давала резултате. Као да га је Француз прозрео. Корсари су успели да се приближе на домет куке-ганча. Тада су топови неупотребљиви. Запраштале су пушке. Танад су фијукала око ушију морнара на „Скендербегу”. Капетану Мирковићу није остало друго до да свим члановима посаде раздели оружје и распореди их на одбрану. Путнике су спустили у потпалубље. Тамо су били колико-толико сигурни. Макар док корсари не заврше с посадом „Скендербега”.

Први покушај аганчавања, спајања кукама, био је неуспешан. Посада Мирковићевог брода успела је да се одбрани. Пресекли су конопце кука и дугим моткама одбили француски брод. Том приликом Мирковић је рањен у десну руку. Ипак, није узмицао с положаја.

Није било времена да превије рану. Убрзо је уследио још један напад. Капетан корсара није имао намеру да пусти плен. Током следећег приласка побацано је на десетине кука. На положај се вратио и капетан Мирковић. Сабљу је дограбио левом руком и као махнит секао конопце ганчева. Истовремено је урлао, заповедао паљбом. Ионако више није могао да заповеда бродом. Покушаји да се „Скендербег” одбрани на било који начин били су узалудни. Мотке су попуцале и два брода убрзо су се приљубила боковима.

Обе посаде испалиле су сваку мускету која им је била при руци. Онда су посегли за кубурама. После плотуна бацали су их на противнике. Није било времена за поновно пуњење. Корсари су се за неколико минута нашли на палуби „Скендербега”. Севале су сабље и ножеви. Замео се бој прса у прса. Или, како Васко Костић, непоновљиви хроничар Боке и њене прошлости, пише у књизи „Подвизи Бокеља ван Боке”, навала више од десет прса на једна прса.

Посада капетана Јована Мирковића била је већ добрано исцрпљена. Целодневно маневрисање једрима одузело им је и оно мало снаге. Није било одмора. Насупрот њима, нападачи су били одморни – било их је толико да су могли да се смењују у нападима.

Капетан Мирковић имао је избор. Могао је да се преда, моли за милост и понуди откуп за животе својих људи. Није то било ништа неуобичајено, напротив. Не би био ни први ни последњи. Ипак, њему то није падало на памет. Није му био важан терет, ни брод. Све то је ионако било осигурано у Ливорну и Трсту. Оно што није могао да допусти било је понижење. Зато је изабрао борбу.

Ужас на палуби

Увелико се смркло. На светлости бродских лампи севала су само сечива Француза и посаде „Скендербега”. Звекет и урлици разлегали су се без престанка. Крици рањених убрзо би утихнули. Неко би им прекратио муке. Било је тренутака када се није знало ко кога сече. Корсари су нападали једни друге. Томе је доста допринело и пиће којим су се бодрили непосредно пред напад.

Током ноћне кланице Мирковић је задобио још једну рану. Није било времена за било какво превијање, а није ни помишљао на то. Једва је држао сабљу, али је делио ударце лево и десно. Обливен крвљу, толико да је једва видео, бодрио је своје. Секао је корсаре, покушавао да их пребаци преко ограде. Ипак, тако изранављен, није могао дуго да издржи. Срушио се на палубу. И тада је наставио да наређује, да соколи преостале морнаре. Рањеници су вриштали, свако мало би неки леш пљуснуо у море. Међу њима, испоставиће се, били су и заповедник и навигациони официр француског брода.

Пролазили су сати. Пред зору, обе посаде биле су потпуно исцрпљене. Они који су имали срећу да преживе били су потпуно изранављени. На француском броду остало је свега њих пет или шест на ногама. И убрзо су брже-боље пресекли преостале конопце кука. Бродови су се коначно размакли.

Свануло је. Сунце је обасјало ужасну слику на палуби „Скендербега”. Палуба је била потпуно прекривена лешевима. Готово да се нису виделе даске између тела. Све је било црвено. Крваво црвено, од ферала до једара. За дивно чудо, међу погинулима била су само два Мирковићева морнара. Остали су лежали потпуно исцрпљени, непомични попут лешева. Сви добрано искасапљени, а петорица у тешким ранама. Били су неспособни да устану, а не да покрену брод. Капетан такође.

Суђење у Ливорну

Заповедништво је преузео Јованов синовац Симеон. Одмах је наредио да посада опере и превије ране. Лакши рањеници прво су помагали теже рањеним саборцима, па тек онда један другом. Када су то опослили, добили су нови задатак. Ваљало је поскидати оружје и вредније ствари с погинулих. Како би се избегла зараза, мртве су побацали у море. На оној летњој жеги лешеви су брзо почели да смрде. Решили су их се, спрали крв с палубе.

Трећи задатак био је најважнији. Ваљало је како-тако окрпити исцепана једра. Потом повезати исечене и покидане конопце. Све то су обављали Симеон и тројица морнара, лакше рањена. С њима и она два дечака и путници. Симеон се брзо прихватио и кормила. Кормилар је погинуо у борби. Покрпљена једра с муком су ухватила ветар, али је брод кренуо. Једва се некако довукао до Ливорна.

Већ следећег месеца одржано је суђење пред трибуналом у Ливорну. На расправи 13. августа сведочили су очевици. Међу њима и два заробљена Француза, које је Симеон оставио на броду. Открили су их приликом бацања мртвих преко ограде. Поштедео им је живот, уз обавезу да сведоче. Они су изјавили да не знају имена заповедника и официра на корсарском броду. Ипак, кључни сведок био је један од цивила који су путовали на „Скендербегу”. Тек када га је судија прозвао, сви су схватили да је реч о данском конзулу при туниском правитељству. Налаз трибунала, да се ради о пиратском нападу, оверио је генерал Де Лавијет, лучки заповедник Ливорна.

Вест о подвигу Јована Мирковића и његове посаде стигле је до Беча. Сам ћесар Франц II био је одушевљен. Толико, да је капетана Мирковића одликовао Великом златном медаљом на златном ланцу, док је Симеон добио Златну медаљу на одличном војничком траку. Сви остали чланови посаде и родбина погинулих добили су сребрне медаље за храброст. Мирковићи су завредили „вечну славу овој одличној породици”. Јован се опоравио од повреда и поживео још 40 година. Умро је 22. јуна 1840. године.

Аутор: Припремио Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић
Извор: Политикин забавник

Напиши коментар