Почело велико чекање поводом Косова и Метохије, спремају ли САД нову обману?


Тeку дани, прошло их је, ево, већ десетак, откад је председник Вучић, у Њујорку, покушавао да унапреди српске позиције и ојача изгледе за брже решавање косметске кризе, што би позитвно утицало и на Балкан, Европу, па и свет, посебно тамо где се насилно покушавало и покушава да отме туђа територија и тако руши основа међународног поретка.

Колика је и каква та српска одбрамбена жеља, показује и чињеница да су српске новине, а посебно наши ти-ви и радио центри, насловљавали текстове сигурним тврдњама да Приштина укида таксе на српску робу и да се почетком децембра обнавља албанско-српски дијалог – иако, ни за једно, ни друго, ни у изјавама, ни у саопштењима, таква сигурност се готово и није примећивала…

Видела се жеља. А, и то није мало.

Данима после се ћутало, та тема се прескакала, а изостале су и редовне изјаве Вучића, који нас је готоиво навикао да ништа, особито и поозитивно, не промакне без његове пратеће изјаве…

Не значи ово, наравно, да се до краја године или брзо после, неће и не може, у косметској кризи, нешто позитивно догодити – као да то, просто, није могуће! Могуће је, али сва решења, видљиво или скривено, блокирају управо они који су изазвали кризу, још пре две деценије.

Нешто је, и у таквим околностима, ипак, могуће постићи – садржано је у скривеном смислу грубог и циничног састава, скупљеног у само једној краткој реченици, коју Вучић стално изговара и понавља, као да је библијског значаја, а у ствари је неизводљива, па и – неозбиљна!

“Не прихватамо да они добију све, а ми ништа!” Тако гласи.

Преведено – “Они” су Албанци, а “Ми” смо Срби, с тим што се подразумева да су с њима и “Они” други – Квинта на челу Запада, а с нама, као и увек, Русија, па Кина, наравно и Индија, коју наши пропагандисти тешко изговарају, или не разумеју вредности њене политике… Реченица, ако би се применила, рушила би сваку равнотежу, свки разговор био би немогућ и неизводљив неки договор, било где.

Нормално је што се оваквом реченицом одбијају све детаљне и глобалне шиптарске амбиције, јер би, између осталог, њена примена подразумевала да је и садашње стање боље, иако је и оно неприхватљиво – зато тражимо промене. Сада Срби живе на малом простору косовског Севера, на коме не би могли да се сместе ни породице с југа, ни они близу манастира, а камоли протерани бегунци са својих имања и из својих домова.

Било би то, свакако, горе од постојећег стања, јер сада немамо пуну контролу безбедности јужније од Ибра, а уз све су, на сваком кораку, наше православне светиње, духовни и културни светски врхови.

Песнички и филозофски изражено, није претеривање тврдити да се те светиње од Срба не могу одвојити, јер без косметских цркава и манастира, историјских споменика, Срби не би могли да живе – где год били!

Видело се то и недавно, кад су шиптарски бандити на Новом Брду истакли своје прљаве заставе – кренули би Срби у јуриш да одбране светињу…

Они који тако мисле, добро мисле, другачије се и не може – зато се и подразумева да оно “ништа” значи немогућу околност ¬ да остану, не само без домова и имања, већ подједнако, и више, па и много више. Јер, те цркве и манастири и су слика културне и свеукупне људске историје српског постанка и опстанка.

Шиптрски ломови и оштећења тих вредности погодили су Србе као кад их стрефе ужасна убиства – сећамо се жетелаца, па деце на Бистрици, младих и сраријих на разним местима. Отишле су жртве, остао је српски, косметски дух! Расте из свете косметске земље – као божур…

Са наглашеним и уобичајеним емоцијама Срби се никако или изузетно тешко одвајају од Косова и Метохије. И, кад их протерају, ракетном и другом силом, живе да би се – вратили на Космет. И, Шиптари, и они из Албанује, и њхови западни заштитници, заједно су откопали косметску кризу, а она се сместа прелила на целу Србију.

Насилници покушавају да, после војне, политичком силом укроте Србе. Затварају путеве Србима ка Космету. Као и вековима раније, и ове нове силеџије, са САД на челу Запада, покушавају, ево већ дуже од две деценије од бомбардовања, да свим средстрвима отму и отуђе Космет и уруче га Шиптарији за коју раније нису ни знали.

Да су, ипак, превасходно радили за себе, потврђује њихов рани потез – ископали су америчку милитари базу ”Бондстил”, кажу највећу у Европи, одакле бече у Средњи исток и Русију с њеним богатим Сибиром.

Да би укротили Србију, све су подредили, применом одговарајућег насиља – преко Хашког и других судова, скупова и планова: и рад и нерад, и економске, развојне и друге појекте, и образовање, школовање, и сва текућа звибања, и све што би могло да штети Сбима, у Србији и изван ње.

Нису заборавили ни да подстакну и затегнутости између Србије и њених комшија, па чак и са Црном Гором, која је, од почетака савременог света и постанка држава, била Србија и као – Србија!

А, сада, у Тузима, код Подгорице, на црногорској територији, Шиптари подижу споменик антисрпском зликовцу (име му намерно изостављамо) а црногорска власт се понаша као да ништа не види…

Ето, тако – сваки политички додир са Америком, доживљава се на посебан начин, најчешће као жеља да се поврате негдашњи односи. Посебна занимљивост тако је пратила недавну Вучићеву посету Њујорку, где се срео и етаљно разговарао са Помпеом, амерчким министром спољних послова, чију функцију тамо називају државним секретаром, али и са више кадрова нижег мивоа, али најстручнијих у пословима у овом нашем делу света. Укупно, може се рећи да ништа у свим, посебно билатералним односима, није остало недирнуто.

Од свих тема, посбно је важно што је Америка гласно подржала Србију за пуноправно чланство у ЕУ, што лепо звучи али нема никакав конкретан значај. А, можда се говори једно, а делује и ради другачије.

После десетак дана, такви ставови делују факултативно и у српским односима с Приштиноим.

Америка се, јасно и гласно, заложила за две најважније теме односа Београда и Приштине ¬ у потпуном складу са српским интересима. САД траже да Приштина укине таксе на српску робу, такође и да се обнови српско-албански дијалог о решавању косметског проблема, чак с прецизним термином – почетком децембра.

И, шта, рекли и не порекли – лепо чути. И, ништа више.

Није ни ново, ни непознато, досад се чуло много пута у све је остајало на истом. Оба елемента имају, међутин, важног утицаја на нешто потпуно конкретно – на изборе на Космету 6, октобра, па на пролеће у Србији. И једно и друго одлучивање не може да заобиђе утицај свега што додирује Космет.

Ни односи Србије са САД, наравно и са целим светом, нарочито западним, не могу да заобиђу Космет.

У сваком случају, велико чекање је почело.

Кренула је нова фаза чекања, иако се већ готово сигурно зна да ће исте личности сести једне преко пута других. Поводом Космета ће Србију представљати Вучић, а са албанске стране биће исти или други, али са истим, познатим ставовима.

Хоће ли Приштина променити ставове, не може се видети, док се не сазнају амерички ставови – не ови које су изрекли Вучићу. И, ту је почела нова фаза – чекања. Истина, са те, са америчке стране, навикли смо да дочекамо – обмане.

Аутор: Раде Брајовић
Извор: Факти

Напиши коментар