Пре 98 година на данашњи дан умро је омиљени српски краљ Петар Први

Краљ Петар на осматрачници за време Колубарске битке

Пре тачно 98 година умро је краљ Петар Први кога је српски народ волео и поштовао, војници су га памтили због личне храбрости и оданости, а у свету је био познат као владар који је изградио модерну и најмоћнију државу на Балкану.

Петар Карађорђевић (1844–1921) је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству.

Борио се у француској војсци у Француско-пруском рату. Придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у босанскохерцеговачком устанку против Османског царства.

Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, кћерком кнеза Николе. Са њом је имао петоро деце, укључујући и наследника Александра. Након смрти оца 1885, Петар је постао глава династије Карађорђевић.

После Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије, а годину доцније крунисан у Београду. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.

Тежећи ка економском и друштвеном напретку Србије омогућио је уношење страног капитала, развој индустрије, занатства и трговине, као и отварање Универзитета у Београду.

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац, Стари краљ и „Чика Пера“.

Стварањем Крављевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године постао је краљ Срба, Хрвата и Словенаца, што је остао до своје смрти 16. августа 1921.

Албанска голгота и повлачење Српског народа

Вест о Првом светском рату већ исцрпљени и лошег здравственог стања Краљ Петар добија у Врањској бањи и одатле одлази на фронт. После победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље.

Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља и српски народ који се по највећој зими без хране пробијао до Јадранске обале. Упркос страшним страдањима Краљ Петар је доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Француски песник Едмон Ростан, писац „Сирана де Бержерака“, надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму „Краљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“. Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима. Ево дела те песме:

Краљ Петар иде, јер ићи мора
Преко бусења, стења и гора.
Тајанствен пред њим стоји пут.
Са штапом, само у свом мундиру,
Он иде мору, изгнанству, миру.
Иде у бајке речне кут.

Четири вола, са јармом у луку,
Раоник славе, херојства вуку.
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.

Старост, освешталост запреге, одела
И сав тај скромни, прости чин
Да се с околином и тренутком слаже,
Види да се пораз к’о успех покаже
Кад постане славе син.

Види да лепота пуна блеска ступа,
Кад најдостојније вечност славом купа
Клизећи врх њих да сјај им да.
То случајно није. И он види, да је
Сам Омир (Хомер), изгнан чак у српске краје,
Спрегнуо четир вола та.


Речи краља Петра изговорене пред Колубарску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора:

„Децо моја!

Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!

Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!

Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.

Остали, напред!“

Стварање модерне државе и првих демократских институција у Србији

Историчар Станоје Станојевић, описујући краља Петра, записује:

„Одлуком краља Петра да буде демократски и уставни владар искреним и лојалним вршењем те одлуке била су једним махом једном за свагда решена у Србији сва унутрашња питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партијским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу и спреми за решење великих националних и државних задатака.

Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је уверен да ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи.“

Људске врлине које су красиле краља, војничке вештине које је доказивао на многим ратиштима у земљи и ван ње, неизмерна оданост народу из кога је поникао, као и идеја уједињења коју је заступао све до смрти, подариле су краљу Петру још за живота славу и поштовање на целом простору Краљевине СХС.

Три града понела су и његово име – Мркоњић Град у БиХ од 1924. године (раније Варцар Вакуф), у Црној Гори Петровац на Мору од 1919. године (раније Кастел Ластва) и Петровград у Војводини од 1935. до 1946. године (раније Бечкерек, данас Зрењанин).

Међу бројним признањима краљ Петар је био носилац и највећег руског одликовања, Велике ленте Светог Андреје са мачевима, орденом који је пре њега носио само цар Александар Први, победник над Наполеоном.

Умро је 16. августа 1921. у Београду. Сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

Погледајте видео сахране:

Прочитај још:

Круна Петра Првог
Потресан говор краља Петра пред Колубарску битку

Извор: Мондо

Напиши коментар