Српска душа генерала Штурма


Павле Јуришић Штурм је рођен на данашњи дан 1848. Био је пруски официр, али је прешао у Српску војску и постао херој. Један од странаца у Србији којима порекло није сметало да, раме уз раме са српским војницима, стану у одбрану земље.

Прича о пруском поручнику који је постао српски ђенерал, чак командант чувене Треће армије за Првог светског рата – у то време по положају раван Степи Степановићу, Живојину Мишићу и Петру Бојовићу – на овим просторима траје још од пролећа 1876. године, када су се два лаконога младића из беле лађе искрцала на београдско пристаниште.

Двадесетосмогодишњег Паула Штурма и његовог осам година млађег брата Еугена нико није сачекао. У тихо јунско предвечерје један момак им је узео кофере и уз Калемегдан, тада сав у шипражју, одвео до хотела. Сутрадан су се обојица јавила ђенералу Јовану Белимарковићу, бившем министру војном.

Откуд пруски официри – поручник Паул и потпоручник Еуген – у српској војсци?

Поузданих података нема. По свему судећи, браћа Штурм су избегла у Србију у страху да их не понемче. У то време Лужички Срби – којима су припадала и браћа Штурм – били су изложени непрекидној асимилацији Германа и сасвим је природно да уточиште потраже код једног од словенских народа.

Из времена пре доласка у Београд зна се да су браћа рођена у Герлицу од оца Отона, управника ловишта цара Вилхелма И, и мајке Хермине и да су имала једну сестру. Неспорно је и да је Паул Штурм служио у истој јединици с Аугустом Макензеном, доцније чувеним немачким фелдмаршалом, и да су се поново срели 1915. у време одбране Београда, обојица као команданти супротстављених армија. Макензен у својим белешкама помиње доброг војника Паула Штурма.

Нажалост, иза Штурма није остало много писаног трага, његових непосредних сведочења нимало.

У Војном архиву у Београду постоји тек неколико основних података о кретању у служби. О Еугену ни толико. Пуковник Александар Јовановић, аутор занимљиве књиге „Седам ратова генеала Павла Јуришића Штурма“, уверен је да су његов досије однели Немци у Другом светском рату, а све зарад (националног) својатања таквог сјајног ратника.

Једно је сигурно: долазак пруских официра у обреновићевску Србију био је и те како добродошао. Било је то време кад је Србија, више у рату него у миру, имала четири генерала и око 350 официра.

Чим су стигли и свом презимену Штурм додали превод, Јуришић, почео је српско-турски рат. Паул, сада Павле, постављен је за команданта шабачког и посавско-тамнавског батаљона, а Еуген, по српски Евгеније, за командира једне чете. Старији Јуришић Штурм већ је у јануару 1877. године унапређен у чин капетана и одликован Таковским крстом с мачевима и сребрном Медаљом за храброст. О Евгенију, на жалост, нису сачувани слични детаљи.

Павле Јуришић Штурм уочи балканских ратова био је неколико година ађутант краља Петра, који је имао велико поверење у војничке способности генерала Штурма. Као официр српске војске, променио је име у Павле Јуришић, пешао у православље и за славу узео Светог Саву.

Учествовао је у седам ратова које је водила Србија, а заслужан је, како хроничари кажу, за блиставе победе српске војске над аустроугарском армијом у Церској и Колубарској бици.

У српску војску примљен је као добровољац 15. јуна 1876. године. Брзо је напредовао јер је био школован официр. Убрзо је кренуо на фронт, лађом од Београда до Шапца, где је постављен на дужност команданта Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а затим за команданта батаљона Првог добровољачког пука, који се истакао у одбрани Лешнице.

Стандарде и вештине које је понео из пруске војске преносио је српским војницима.

Интересантно је и да је Штурм први пут у Београду на Кошутњаку изводио тактичку обуку српске војске, која се у то време звала пољска служба. Наиме, Немци су се обучавали за оно што има употребу у рату. Дотадашња обука била је везана за стројеву обуку и егзерцир. Међутим, у Немачкој је зачета пољска служба или тактичка обука.

Био је и добар познавалац страних језика, али и образовани официр тврдог става, пошто је заговарао је гвоздену дисциплину у Војсци.

Сва одликовања генерала Павла

У Српско-турском рату 1877-1878. успешно је командовао Првим добровољачким пуком, потом Крајинским комбинованим пуком у борбама код Беле Паланке и Пирота.

У Српско-бугарском рату 1885. командовао је Шестим пуком Дринске дивизије, у Првом балканском рату 1912-1913. Дринском, а у Другом балканском рату 1913. Дунавском дивизијом.

У Првом светском рату 1914. је као командант Треће армије примио први удар знатно надмоћније аустроугарске Пете армије и успорио њено напредовање, што је омогућило српским снагама да се прегрупишу за Церску битку. Трећом армијом командовао је и у Колубарској бици и на Солунском фронту до августа 1916.

Као командант у Великом рату борио се против немачких и пруских снага којима је командовао његов некадашњи класни друг из официрске школе федмаршал Макензен. Великим залагањем његове Треће армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију, чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама.

Непроверена прича о Штурму везана је за време уочи балканских ратова, када је Павле Јуришић био на положају ађутанта краља Петра. Према тим наводима, краљ га је узео уза себе да би му се одужио за то што му је спасао живот. Наиме, у француско-пруском рату нашли су се као ратници на супротним странама, па је Штурм свом ратном заробљенику Петру Карађорђевићу поштедео живот.

Краљ Петар је, свеједно, имао велико поверење у изузетне војничке способности генерала Јуришића-Штурма.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа, а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао јапански цар.Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Светог Леополда и Ордена Менџидије, које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Павле се два пута женио, али нажалост није оставио потомство. Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а два месеца касније, 14. јануара умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, а Лозничани су му подигли спомен-бисту.

Умро је у скромној соби куће у Мишарској 1. Непосредно пред смрт обишао га је његов велики пријатељ краљ Петар, а тадашња штампа сведочи о тужном крају генерала. Новинари, без милости, приметили су да су се на високим положајима нашли људи који нису могли ни да се упореде са Штурмом, који је пензионисан да би се нашло места за пријатеље Министарства војног, преноси Ризница српска. Ево како је „Политика“ средином јануара 1922. године известила о Јуришићевој смрти:

„Упркос својој високој старости ђенерал Јуришић је до скора био чио и крепак и ако је, као прослављени војсковођа, прошао кроз све напоре свих наших ратова од 1876 године до данас. Међутим, пре неколико месеци он је претрпео тежак потрес. Поратни ‘ратници’ из Министарства војног пензионисали су и њега да би направили места својим пријатељима. Остављени су у служби па чак и унапређени многи бивши аустро-угарски неспособни официри, али није било више места у нашој војсци за неколико старих и заслужних комаданата који су век провели спремајући и подижући српску војску.

То га је тешко потресло. И он је са болом у души напустио војску у којој је близу пола века био један од најодличнијих војника да убрзо затим склопио очи у земљи коју је изабрао за своју нову отаџбину и којој је најсавесније служио.

Пре четири дана ђенерал Јуришић пао је у постељу од запаљења плућа. Али по свему је изгледало да ће његова крепка природа надвладати болест. Јуче изјутра било му је чак врло добро и необично се радовао када је чуо, да је Краљ, већ првог јутра по повратку у Београд, пошао да га посети. Када је Краљ јуче пре подне дошао у скромну кућу у Мишарској улици бр. 1. и када је ушао у болесничку собу свога старог ратног друга, ђенерал Јуришић поздравио га је радосно и најсрдачније му честитао веридбу. Разговарали су дуго и срдачно и не слутећи да им је то последњи разговор и да ће катастрофа наступити већ по подне. На подне ђенералу је позлило. Око три часа стање је већ било очајно а после два часа он је већ испустио своју поштену војничку душу“, писала је тих давних дана „Политика“.

Због тога што смо му тада остали дужни и нисмо када је требало рекли – данас кажемо хвала и слава генералу Павлу Јуришићу Штурму који је задужио Србе и Србију!

Извор: Мондо

Напиши коментар