Михаило Меденица: О аутошовинистима и осталим накупцима сопствене беде

Михаило Меденица

Презирем аутошовинисте! Заправо, презирем и ту безвезну фразу, звучи као каква титула а људима који једноставно воле да мрзе никако титулирао не бих, вала!

Читам некакве уратке тих „грађана света“ којима је читава планета дом а бескућници и аутостопери у сопственим животима и никако, баш никако да схватим шта их то гони да нељудском силином мрзе све што јесу?!

Ни по јада што су „грађани света“, лепо је то, но је тужно што живот у Србији, и уопште бити Србином, сматрају доживотном казном без права на помиловање, а од Господа су помиловани управо тиме што су деца ове шаке раја, што Србија јесте!

Читам, успињу су да докажу како су жртве крви, меса, костију…како се распадају патећи што нису било шта друго до Срби.

Бију се у нејака плећа да окајају грехе семена и рода, да искијају некакву колективну кривицу, да разрежу колико још то колена ваља суочавати се са прошлошћу, неизоставно подвезујући ко омчу око врата Србљу непостјећи „геноцид“ у Сребреници, силна зла на пресветом Косову и Метохији и све ресто пасјалуке које им падну на памет а згодни су за понети на савести који би да нам учине пољским клозетом на друмском одморишту…

Рекох, презирем их, ал тачније- жао ми их је, јер мора бити да је несносна мука живети само да би пстојао у мржњи, и то бофл мржњи, јефтиној копији мржње којом се препоручују белосветској фукари за шаку соли и зоби, убеђени да је лепше тамо бити магарац негли овде коњ!

Слушајући их (а са најподлијом намером им се даје простора у медијима) и читајући их, мислим да за три живота не могу волети Србију више него што је они за ту мизерију од живљења- презиру!

Заиста!

То леже и буди се с гримасом, љуто и бесно на све, очајно и безвољно, тескобно у кожи скројеној два броја мање очигледно..?

Како ли је живети изнова и изнова се суочавати с прошлошћу која ти се своди на то да се суочиш с будалом у огледалу и да себе поткажеш себи?

Да свакога дана надвисиш себе у стиду према опанку чијим трагом данас газиш у неким преплаћеним каљачама од седам миља у месту..?

Да се гнушаш прадеде јер је мирисао на бели лук не схватајући како одурно заудараш на скупи парфем којим покушаваш да сатреш онај благословени облак из „бубњаре“ у ћошку собе праотачке набијаче?

Ако сте самоникли чему вам је СРбија толико крива, а ако сте рода српског којој сте то нечасти поклонили часне душе за „часно“ дупе?!

Деца сте једног од најстадалнијих и најмученијих народа, али вам с чукунђедовог гроба мачка на туђем крову делује у већој невољи неголи кров дома што вам гори!

Своју истину прећуткујете да би счували урлик за туђу лаж!

Туђу лаж жете с радошћу оставити у завет потомству да се довека дави у глибу проклињући своју ливаду.

Да надничаре на туђему славећи што у корову стењу мрске дедовске њиве и ливаде.

Радије ћете на своју славу ићи у коледе фукари неголи бити гостопримник под иконом и кандилом!

Није, будале, љубав према Србији исто што и љубав према власти, овој, оној, којој год, већ љубав детета према мајци.

Као и вас презирем власт, поган је то велика, свака, али нећу због њих презрети ову шаку раја, јер није ми од њих већ од

Господа и отаца дата!

Бољи, много бољи од вас и мене су гинули за Србију, без премишљања и свакако не залуду!

Срби и несрби, волећи је тако благу, питому и дивну каква јесте!

Волећи је да би баш таква и за вас остала, и није њихова крв флека на вашим бедним сакоима, већ наши Јордани…

Жао ми вас је, рекох, јер народ страдалника васкрсава славећи своје мучеништво, а не мучећи своја васкрсења убијањем човека су себи изнова и изнова.

Мрзите јер је тако лако мрзети, не треба ту ни срца ни душе за које трврдите да их имате на претек.

Не, на претек једино имате дане што их бесно отимате од живота ко чопор дивљих звери, не схватајући да месо што кидате јесте са ваших костију…

НИчег лепшег и дичнијег него бити Србином, али шта ви о томе знате?

Није ваше суочавање с прошлошћу ништа друго до суочавање с будалама у огледалу које волите да презирете!

Не презирете ви Србију већ себе плашећи се љубави јер љубав је човек, а човек је и на крсту и под њим- жива молитва, а не преклињање сирака тужног за још дан живота у бесмислу!

Лакше је мрзети, дабоме, мржња је лако прода, уновчи, но шта кад с ливадом оду и стопе којих се гнушате, а других нема?
Када се сваким кораком саплетете о себе палог…

Извор: Два у један

Напиши коментар