Ранко Пивљанин: Признаћемо, нећемо, признаћемо…


Има онај виц у коме се њих двоје надгорњавају, па он њу пита да ли би са њим спавала за десет евра а она га с индигнацијом одбије; кад је поменуо сто евра, она опет. Већ на помен петсто евра, она заћути, размишља, он предлаже конкретизацију а она ће „За шта ви мене сматрате?“. Он: „То шта сте смо утврдили, сад само преговарамо о цени!“

Галиматијас око Косова и Метохије управо улази у фазу тих завршних преговора из поменутог вица с тим што понуде актерима нашег политичког курварлука иду обрнутим редом. Ми смо у тој несрећној и погрешној трговини успели да максимално оборимо сопствену цену и сад пред свршеним чином већ голи, понижени и бачени на кревет, покушавамо нешто да извучемо. Не бива.

О томе је требало мислити још онда кад су овдашњи политички игноранти, максималисти без покрића и „визионари“ с погледом који сеже до врха сопственог носа, једно од најбитнијих националних и државних питања претворили у робу за тезгу панчевачког бувљака и кренули у шибицарску трговину где јој није место.

И није то ни ових седам Вучићевих година – они су само логична завршница континуитета тешких промашаја – ни деценија и кусур демократских експеримената кад смо на такозване преговарачке столове распрострли стољњак са мапом своје јужне покрајине. Родно место – да не идемо у даљу прошлост погрешних приступа косовском питању од стране комунистичких власти – лоцирано је у време једног од њихових најгорих ђака, партијског апартчика и политичког авантурисе који је Косово (зло)употребио за цементирање своје власти и личног култа. Слободан Милошевић је са тела умирућег Косова црпео крв за оживљавање и трајање сопственог мита, уз обилату помоћ неодговорне светине опхрване неутемељеном мегаломанијом и снатрењима која је около тумарала са митинга на митинг са његовим фотографијама у рукама и на шофершајбнама, онда и на тенковима који су се, на крају заједно са ратом вратили у наше двориште уз ваздушну пратњу НАТО пакта, наше мртве људе и разрушену земљу.

Део те светине сада, што вољно што невољно, опет колдари Србијом са сликама и транспарентима новог вође који, за разлику од његовог претходника само има још више власти али много мање могућности и избора. И коме такође опстанак на власти, његов једини аутентични политички програм и циљ, опет зависи од тог истог Косова, с тим што је оно, у међувремену, толико избагателисано да му може бити само омча на врату, док је Милошевићу био солидан резервоар прашине коју је народу, па и свету, бацао у очи.

Тако је Вучић од галаме „никад нећемо признати“дошао до недовршене реченице коју је, свесно или несвесно, изговорио на конференцији за штампу са америчким конгресменима: „Србија не може да призна независност Косова уколико не дође до…“. Уколико не дође до чега? До чувеног компромисног решења, еуфемизма и алибија за национални пораз и финале најсрамније и најпогрешније трговине коју су овај народ и ова држава имали у новијој историји. Све је учињено да се и последњем Србину смучи косовска прича, многима од нас – о свом личном јаду забављеним- оно више и не значи ништа, све је подешено и мајсторски одрађено тако да се ствар представи као одсецање гангренозног ткива ради спашавања остатка тела. Међутим, једно је историјски споразум и помирење са Албанцима, неопходан и једнима и другима, на крају и лицемерној Европи а друго давање мираза одбеглој младој.

Кипар готово никад није водио преговоре о свом територију окупираном од стране Грчке. Био је неки неуспели покушај под покровитељством бившег председника УН покојног Кофија Анана о реуједињењу те две јединице али је остао на покушају. Кипарски државници тим поводом нису улазили у трговину и ценкање. Али такозвану Републику Кипар је признала само Турска, а Косово већина европских земаља и Америка, рећи ће неки. Па, шта? Могу да га признају и околне галаксије, Косово може бити држава само уколико га призна Србија. И то формално, суштински ни тада, јер оно права држава ни по чему није нити може бити. Држава Албанаца је међународно призната Албанија.

Увек силеџија може да ти отме кућу али ако му је ниси преписао, имаш неку шансу да је једном вратиш. Ако је продаш, никад више.

Извор: Искра

Напиши коментар