Рељић: Хоће ли нас Америка `усрећити` Православном Европом скројеном у ЦИА?

Илустрација: Новости

Криза је, како је говорио Грамши, кад стари поредак умире а нови још не може се роди. Решења се онда траже и пипањима у тами и бруталним ломљењем свега што дође под руку.

Ових дана поново је однекуд из дубина дигиталног света изронила прича, наравно као скривана тајна и наравно „процурела“ из ЦИА (а од кога би другог!) о још једном империјалном плану за Европу.

Пошто Европска унија, ломове који се иза брда ваљају, преживети не може, мајка Америка која је овог Пинокија и изрезбарила – има решење. Није Еваропа „у две брзине“, то је сад смешно и онима који су то измишљали, него – подела.

На три дела.

Западна Европа један део; други део – оно што се у време после Другог светског рата звало Источна Европа и живело као Варшавски пакт, али без Бугрске и Румуније; јер су оне у – трећем делу као православна Европа.

ЦИА је у „Православну Европу“, што нас овде посебно занима, ставила и Грчку, Северну Македонију, Србију а и «Косово», Босну и Херцеговину, Црну Гору и Албанију.

Шта год да је разлог да ЦИА овако уређује Европу (свеједно да ли је ово и само гласина) не изгледа чудно. Живимо у време кад се накупило толико нерешених проблема, толико и таквих лажних обећања, толико ароганције и непоштивања ни Бога ни Човека да су„очекивња глобалне катастрофе која сеже дубоко у свакодневицу људи једна од највећих форми мобилизације нашег времена“ (Улрих Бек, Немачка Европа).

А Европи – која је с таквим апетитом разбијала сложену Југославију, верујући да никад неће пасти на њене гране – потпуно очигледно „недостаје издржљивости за тако велики пројекат као што је уједињавање Европе“ (Јирген Хабермас).

Од Југославије се много тога могло научити о ризицима вишенационалних творевина. И о шавовима по којима такве творевине пуцају.

Један од најумнијих немачких социолога после Другог светског рата – помињани Улрих Бек (1944-2015), писац култне књиге Ризично друштво – пре седам година је исписао речи које се данас могу узети као епитаф једној Европи: „’Данас немачки Бундестаг одлучује о судбини Грчке’. Била је то вест коју сам чуо на радију крајем фебруара 2012. Тог дана се гласало за други пакет помоћи, повезан с додатним мерама штедње и условом да Грчка прихвати даље резове сопственог буџета. Чујем у себи глас који каже: ‘Јасно, тако се то ради,’ Други глас пита с неверицом: ‘Како је тако нешто могуће? Како то да једна демократска држава одлучује о судбини друге демократске државе?’ Схватам да је Грцима потребан новац од немачких пореских обвезника, али прописане мере штедње личе на подривање аутономије грчке нације.

Улрих Бек

Оно што је тада било иритантно није била само објава на вестима, већ чињеница да је то прихваћено у Немачкој као најприроднија ствар на свету. Послушајмо је још једном: Немачки парламент – не Грчки – одлучиће о судбини Грчке. Како такав став може уопште имати смисла?“( Немачка Европа)

Улрих Бек (умро је у међувремену) уочио је суштину – да „одавно није реч само о Грчкој. Реч је овде о Европи. Реченица ‘Данас Немачка одлучује о постојању или непостојању Европе’ најбоље одсликава тренутну интелектуалну и политичку дилему“.

Као, несумњиви поборник уједињења Европе, Бек је свој есеј Немачка Европа усмерио на покушај да се траже тачке за „опстанак уједињене Европе“, али је подсетио да „постоје времена мале политике која се држи правила и постоји време за велику политику која мења правила“, а Брисел није пројектован за „велике политике“. Односно, можда то уопште није ни могуће са оваквом конструкцијом.

У сваком случају, Грчка – у којој је настала демократија – бирокртско-демократским процедурама је системски упропаштавана, а „за њено добро“. И као у грчкој трагедији, ток те игре и распоред и профили играча су такви да се пропаст не може обуставити чак и кад би они то хтели.

Тако да данас, после Брегзита и свих кретања у Унији, „ православни пројекат“ из Ленглија уопште не изгледа као немогућа будалаштина. Напротив. Он, у неком смислу, тече.

И прошле године је одржан састанак Вучића, Борисова, Ципраса и Вјорике Данћило. И није први тог профила. Само балканске (и то не све) православне земље за једним столом. Скуп изгледа као да има потенцијал. Нико то више не гледа као анахроност.

Уосталом, православна компонента се на Западу вазда узима као не-западна. Запад је католички и протестантски. Однос према „ортодоксима“ је, бар хиљаду година, пун неповерења и хладноће. Контакти епископа су крајње компликовани.

Један од најважнијих таквих сусрета – руског патријарха Кирила и папе Фрање – организован је фебруара 2016. на аеродрому у Хавани. Али је због наслеђа једино тако био могућ.

Те чињенице је на ниво теоријског модела, као основе једног геостратешког погледа, пре више од пола века подигао Арнолд Тојнби на ставу да „цивилизација није духовни и технолошки прогрес човечанства, него је то превасходно напредак културе у чијој подлози религија игра најважнију улогу“.

Тојнби је то видео као Clash of Cultures, и именовао „другу страну фронта“ – Русија, па Ислам, Кина, Јапан и Индија. Самјуел Хантингтон ће то после дефинисати као „сукоб цивилизација“ и набројати – западну, латиноамеричку, исламску, кинеску, јапанску, хинду, православнословенску и можда афричку цивилизацију.

Арнолд Тојнби

Тојнби и Хантингтон су различито видели исход. Енглез је веровао да ће западна култура тријумфовати у тим „клешевима“ – она ће друге усисати својим технологијама, али обавезно и реформама породице, азбуке а на крају и религије.

Американац више није био сигуран у такву пројекцију, јер већ се видело да се свет неће ујединити под америчким вођством, а и драматичан је демографски пад Запада – те је тешко наћи људства да обује војничке чизме и умаршира где год буде требало, а не само да се ствара слика моћи праксом ратовања са слабијим противницима.

Хантингтон би успехом сматрао и да Запад сачува оно што је постигао.

Дакле, шта год да о овом мисле индивидуе из „либералне“ елите расуте по православним вилајетима – оне су у другој цивилизацији. И колико год је Џин Шарп успевао да користи наше ратнике у „обојеним револуцијама“, он и остали оперативни апарат западних „невидљивих команди“, њих не сматрају својим, него више – пребезима или у најбољем случају јаничарима у специјалним одредима на посебним задацима.

Кад неко код њих на Западу ради по том моделу он је просто – издајник.

Још увек није завршена потера за човеком који је изабран за америчког председника а који се упорно оптужује да му је у томе помагала нека руска екипа која је читала Шарпа као приручник. То што нема конкретних доказа, управо се узима као доказ.

Тако је то у реалности. Осим ако неко Тојнбија не сматра превазиђеном старкељом, а Хантингтона „белим провокатором“ из десничарских популистичких покрета. Ни то није тешко замисливо у добу кад је из западне мутне воде изронила „дубока држава“.

Занимљиво је да се Бошњаци и Албанци, који се на европском континенту појављују као аутохтони муслимани, технички присаједињују православној Европи. Ништа логичније кад ЦИА прави пројекте, јер с њима САД имају план. Који је већ нескривен. Да буду инструмент (политичког) притиска у противничкој цивилизацији.

Једина нова идеологија која је у последњих сто година постала чињеница на коју се планетарно мора рачунати је оно што се у западним речницима означава неологизмом „исламски фундаментализам“. Она је директно подигнута на исламској религији и друштвеним чињеницама које одликују муслимански свет.

„Истраживање (Истраживачки центар „Пју) је показало да муслимани у просеку имају више деце од припадника било које друге вероисповести – у просеку 3,1, у односу на 2,3 деце, колико их имају припадници свих осталих верских група заједно“. Сада у свету има 23 одсто муслимана према 31 одсто хришћана. Њихов број ће се изједначити за 53 године на – 32 према 32 одсто. А за седам деценија муслимани ће бити најмногољуднија религија на свету. Кад седите у Ленглију и „планирате“ невоље својим конкурентима то је – оперативна чињеница.

А за америчке службе пројектовања светских токова то је као дрон који ће летети над туђом територијом, јер се Америка (без обзира на пропагандни учинак Мухамеда Алија) не може осећати угроженом – само 1 од сто Американца су муслиманске вере. До 2050. биће их два одсто.

Пошто овакве пројекције нису далеко од најмогућијих токова, балканске православне и исламске заједнице су пред великим тестом способности да саме усаглашавају и формирају међусобне односе. И да се, као минимум за почетак, сете чувеног Брозовог закона суверенитета: не сме се постати „монета за поткусуривање“. И кад сте највећи брозофоб, ако заисте нисте имплементирани у институције колонијалне демократије, можете да то можда другачије формулишете али у чињењу нема неких варијација.

Слободан Рељић

Садашња померања на линији Москва-Истанбул би добром усмерењу могла бити од велике помоћи, али је једначина коју би требало решити много сложенија од тог основног односа. Садашње политичке елите на Балкану су се подигле под јаком контролом америчких служби и калупљене у америчко-либералне пројекте. Тешко је то описивати без употребе придева „колонијалан“.

Предвидиво је, рецимо, да ће бошњачке масе навијати за Турску у кошарци или фудбалу без размишљања, али ће до јуче неприкосновени Ердоган већ имати проблема са већим делом администрација ако инсистира да се испоруче „Гуленови ђаци“, јер Фетулах Гулен, иако ради турском председнику о глави, ужива заштиту САД. А сваком политичком посленику који стварно рачуна на добру вољу америчког амбасадора, „амерички национални интерес“ је важнији од куранских сура или, ако је из другог табора, од косовског завета. Зависно опд тога у којој екипи је елитник.

У том векторском простору ваља гледати и на сада толико актуелну Декларацију СДА о унитарној БиХ.

Аутор: Слободан Рељић
Извор: Све о Српској

Напиши коментар